ODBACUJE SE kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1221/18 od 17.06.2020. godine, u stavu prvom izreke, stavu drugom izreke, u delu stava četvrtog izreke, kojim je odbijena, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2831/16 od 22.01.2018. godine u stavu trećem izreke u odnosu na zahtev tužioca za naknadu manje isplaćene mesečne naknade za topli obrok i naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora prema Akcionarskom društvu za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd i u stavu šestom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2831/16 od 22.01.2018. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužba povučena u delu zahteva za isplatu toplog obroka i regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.01.2017. godine do 30.09.2017. godine. Stavom drugim izreke, obavezani su tuženi da tužicu solidarno, na ime manje isplaćene mesečne zarade za rad u smenama, za period od maja 2005. godine zaključno sa junom 2014. godine, isplate ukupan iznos od 423.935,65 dinara, odnosno određene pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da tužiocu solidarno, na ime manje isplaćene mesečne zarade, na ime toplog obroka i naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period januara 2006. godine zaključno sa decembrom 2016. godine, isplate određene pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno, na ime manje isplaćene naknade za prevoz na rad i sa rada, za period od maja 2005. godine zaključno sa septembrom 2011. godine, na ime naknade za rad noću, za period od maja 2005. godine zaključno sa avgustom 2011. godine, na ime naknade za lokomotivski rad, za period od maja 2005. godine zaključno sa avgustom 2011. godine, na ime naknade za rad u jednoposedu, za period od maja 2005. godine zaključno sa septembrom 2011. godine, na ime naknade za prekovremeni rad, za period od juna 2005. godine zaključno sa avgustom 2011. godine i na ime naknade za rad u dane državnih praznika, za period od juna 2005. godine zaključno sa majem 2011. godine, isplate određene pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u ovom stavu izreke. Stavom petim izreke, obavezani su tuženi da na napred navedene iznose uplate u korist tužioca nadležnom Fondu PIO-Filijala Beograd doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje- Filijala Beograd i doprinose za osiguranje za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje – Filijala za grad Beograd. Stavom šestim izreke, obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 264.782,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1221/18 od 17.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog Akcionarskog društva za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd pa je ukinuta prvostepena presuda u stavovima drugom, četvrtom, petom i šestom izreke u odnosu na ovog tuženog. Stavom drugim izreke, odlučeno je da se ne dozvoljava proširenje tužbe u odnosu na ovo preduzeće. Stavom trećim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, četvrtom, petom i šestom izreke u odnosu na ovog tuženog. Stavom četvrtim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom šestim izreke, obavezan je tužilac da Akcionarskom društvu za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 112.068,04 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je, kako proizlazi iz navoda revizije, u stavovima prvom, drugom, četvrtom i šestom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj u delu stava četvtog izreke pobijane presude kojim je odbijena, kao neosnovana, žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke odnosu na zahtev tužioca prema tuženom „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, radi ujednačavanja sudske prakse, budući da je Vrhovni kasacioni sud u više odluka izrazio stav u situaciji kada poslodavac pravo zaposlenih na isplatu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, koji se razlikuje od stava izraženog u pobijanoj presudi.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije, u navedenom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, a nakon statusnih promena je zaključio Aneks ugovora sa Akcionarskim društvom za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd. Veštačenjem je obračunata visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, primenom parametara iz člana 171. Kolektivnog ugovora prvotuženog („Službeni glasnik RS“ br.37/95), u situaciji kada drugih pokazatelja nema o visini i isplati ovih troškova.

Nižestepenim odlukama je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd za isplatu naknade regresa za godišnji odmor, kao i naknade na ime troškova ishrane u toku rada, za period od januara 2006. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, uz zaključak sudova da su ovi troškovi tužiocu isplaćeni pravilno, kroz cenu rada, a prema opštim aktima tuženog.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužioca u odnosu na zahtev prema tuženom „Železnice Srbije“ a.d. Beograd ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje na kome su zasnovane nižestepene presude ostalo nepotpuno utvrđeno.

Zakonom o radu propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom, a Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, ponovo je propisano i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 1, 5. i 6.), a mora biti iskazana u obračunskoj listi za sve zaposlene. Počev od 01.01.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka, od onoga koji je predviđen Opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko su doneli Odluku kojom su predvideli visinu regresa i toplog obroka. Međutim, u konkretnom slučaju tuženi „Železnice Srbije“ a.d. Beograd u toku postupka nije dostavio takvu odluku sudu, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da ista nije ni doneta. Pri tom, visina troškova na ime regresa za godišnji odmor i na ime troškova ishrane u toku rada, mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. Imajući ovo u vidu, ne može se prihvatiti ni navod tuženog, kao ni zaključak nižestepenih sudova, da su zaposlenima, pa i tužiocu, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da tuženi nije mogao da se izjasni o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i topli obrok iskazan u platnoj listi zaposlenih (pa i tužioca), kako je to propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu. Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tuženi, u pogledu isplate navedenih naknada, citirane zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom o zahtevu tužioca za naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u odnosu na tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd, za period od januara 2006. godine zaključno sa avgustom 2015. godine, doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužioca u preostalom delu, na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe stava 1. tog člana.

Drugostepeni sud je odluku u odnosu na Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd doneo u skladu sa pravnim stavom izraženim u brojnim odlukama Vrhovnog kasacionog suda (Rev2 590/2019 od 06.06.2019. godine idr.) Prema tom stavu, odgovornost akcionarskih društava nastalih statusnom promenom izdvajanja uz osnivanje sa “Železnice Srbije” a.d. Beograd, kao društva deljenika, za obaveze isplate razlike zarade i drugih naknada iz radnog odnosa tužiocima, radnicima tog društva, koje su nastale do 01.09.2015. godine je solidarna. Međutim, da bi sud neko lice obavezao na ispunjenje obaveze po osnovu solidarne odgovornosti, u određenoj parnici moraju biti ispunjene određene procesne pretpostavke, odnosno to lice mora biti označeno kao tuženi u toj parnici. To se može učiniti podnošenjem tužbe protiv solidarnih dužnika, čime se uspostavlja suparničarstvo koje nije obavezno. Zakon ne propisuje obavezu da tužba mora obuhvatiti više ili sva lica kao tužene i kada postoji njihova solidarna odgovornost. Suparničarstvo solidarnih dužnika se može uspostaviti proširenjem tužbe na novog tuženog kao solidarnog dužnika pored postojećeg tuženog. U tom slučaju i kada se radi o solidarnom dužniku saglasno članu 205 st. 2. i 3. ZPP potreban je njegov pristanak da stupi u parnicu kao i da prihvati parnicu u onom stanju u kome se nalazi u trenutku stupanja. Bez ispunjenosti ovih procesnih uslova ne može se u tekućoj parnici odlučivati o solidarnoj odgovornosti i obavezi na isplatu kao solidarnog dužnika lica koje nije stupilo u parnicu.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu trećem izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u navedenom delu, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 420. stav 1. ZPP stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, dok je stavom 2. istog člana, propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. Stavom 6. istog člana je propisano da se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP revizija je nedozvoljena, ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese.

Odredbom člana 441. ZPP propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je izjavio reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojima je ukinuta prvostepena presuda u odnosu na Akcionarsko društvo za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ i odlučeno da se ne dozvoljava proširenje tužbe na ovo preduzeće, kao tuženo. U smislu odredbe člana 420. stav 1. ZPP ne radi se o rešenjima drugostepenog suda kojima se postupak pravosnažno okončava, a u smislu stava 2. istog člana, zbog vrednosti predmeta spora u ovoj pravnoj stvari, ni revizija protiv pravnosnažne presude ne bi bila dozvoljena. U preostalom delu zbog vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude revizija nije dozvoljena u smislu člana 403 stav 3. ZPP.

Takođe, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nije dozvoljena ni revizija tužioca izjavljena protiv rešenja o troškovima drugostepenog postupka sadržanog u stavu šestom izreke drugostepene odluke.

Odredbom člana 28. stav 1. ZPP je propisano da se, ako je, između ostalog, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema članu 2. istog člana ne uzimaju u obzir, između ostalog, troškovi postupka, ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju tužilac je reviziju izjavio protiv rešenja kojim je odlučeno o troškovima drugostepenog postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev, već sporedno potraživanje.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke rešenja.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić