Revizija tužioca je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) pa nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, tužilac je počev od 14.04.1986. godine zaposlen kod tužene sa srednjom stručnom spremom, te je u utuženom periodu bio raspoređen na radno mesto viši kontrolor – poreski izvršitelj, sa osnovnim koeficijentom za obračun plate 1,74% i obavljao je poslove popisa, procene, zaplene i prodaje stvari u postupku prinudne naplate. Osim poslova poreskog izvršitelja, tužilac je zajedno sa kolegom BB koji je istog zvanja i školske spreme kao tužilac, a po nalogu šefa VV, obavljao i poslove poreskog inspektora naplate, koji se odnose na donošenje zaključaka, zaključaka za svedoke, zaključaka o raspisivanju prodaje, poslove sačinjavanja oglasa i poslove prinudne naplate sudskih taksi, te je on sa svojim kolegom isključivo opredeljivao koja će stvar biti predmet popisa, određivali su maksimalni iznos potraživanja na rešenju APR kojim se nalaže upis konkretne stvari, te su na takvim rešenjima isključivo oni upisivali datume donošenja rešenja i delom ih samo oni izrađivali, a delom poreski inspektori. Takođe, tužilac je svoj posao prilikom izrade akata u postupku prinudne naplate obavljao u aplikaciji koja je otvorena za svakog poreskog inspektora, za pristup aplikaciji imao je svoju šifru i po potrebi kada nije bilo dovoljno podataka rešenje i zaključke je izrađivao i u programu word. Takođe, tužilac je slao dopise sudovima radi naplate sudskih taksi od taksenih obveznika, a radi pribavljanja podataka koji su mu bili potrebni za izradu rešenja. Rešenja i zaključke, uz paraf tužioca, potpisivao je direktor filijale, koji potpisuje i rešenja koja donose poreski inspektori. Dok je faktički obavljao poslove poreskog inspektora, tužilac se usmeno obraćao svom šefu tražeći da mu se isplati plata za posao koji faktički obavlja, a odgovoreno mu je da nema osnova za takvo postupanje zbog stručne spreme koja je predviđena za radno mesto poreskog inspektora naplate. Tužilac je u spornom periodu primao platu obračunatu prema koeficijentu 1,74% i u odnosu na taj koeficijent su mu obračunavani minuli rad, porezi i doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje. Svoje poslove tužilac je obavljao uspešno i nije bilo primedbi na njegov rad, a prema aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog za obavljanje poslova poreskog inspektora između ostalog se zahteva stečeno visoko obrazovanje, dok se za obavljanje poslova višeg kontrolora – poreskog izvršitelja zahteva srednja stručna sprema. Visina potraživanja tužioca na ime razlike između plate obračunate prema koeficijentu 1,74 i plate poreskog inspektora naplate po koeficijentu 3,18, utvrđena je veštačenjem, kao i visina potraživanja na ime razlike između uplaćenih i pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je istaknuti prigovor zastarelosti ocenio kao neosnovan, te je u celosti usvojio tužbeni zahtev, tako što je obavezao tuženu na isplatu pojedinačno navedenih mesečnih iznosa u ukupnom iznosu od 1.066.601,40 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom i razliku pripadajućih doprinosa. Navedeno uz obrazloženje da je tužilac u spornom periodu faktički obavljao i poslove radnog mesta poreskog inspektora naplate, pa je shodno odredbi člana 104. Zakona o radu, člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 7. tačka 1. Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, našao da tužilac ima pravo da se njegov rad isto vrednuje kao i rad zaposlenog koji je na ovo radno mesto raspoređen rešenjem tužene. Ceneći okolnosti da tužilac protiv rešenja o raspoređivanju nije vodio upravni postupak, niti upravni spor, prvostepeni sud zaključuje da tužilac nije imao nikakav pisani dokument na koji bi se žalio i povodom istog vodio upravni postupak ili upravni spor, već je imao samo rešenje tužene kojim je u spornom periodu bio raspoređen na radno mesto u skladu sa svojom srednjom stručnom spremom.

Na osnovu istog činjeničnog stanja drugostepeni sud je zauzeo suprotan pravni stav nalazeći da je tužbeni zahtev neosnovan, odnosno da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Navedeno uz obrazloženje da je prema aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu finansija – Poreska uprava, radno mesto poreski inspektor naplate, razvrstano u zvanje poreski savetnik, a za to zvanje, Pravilnikom o platama i drugim primanjima zaposlenih u Ministarstvu finansija – Poreska uprava propisan je osnovni koeficijent za obračun plate 3,18 za prvi platni razred, dok je jedan od uslova za obavljanje poslova stečeno visoko obrazovanje koje tužilac ne ispunjava, jer ima srednju stručnu spremu. Shodno tome, ovaj sud nalazi da ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca na isplatu tražene razlike plate primenom člana 104. Zakona o radu, i uplatu razlike doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, jer tužilac nije obavljao rad iste vrednosti, s obzirom da nije posedovao stručnu spremu, odnosno obrazovanje koje se zahteva za poslove poreskog inspektora. Posebno ovaj sud ističe da nije od uticaja okolnost da je tužilac navedene poslove obavljao po nalogu šefa, jer je prema aktu o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u poreskoj upravi, u opisu poslova višeg kontrolora – poreskog izvršitelja navedeno da viši kontrolor – poreski izvršitelj, između ostalog, obavlja i druge poslove po nalogu šefa odseka.

U reviziji tužilac ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava kojim je garantovana pravična i jednaka nagrada za rad iste vrednosti bez ikakve razlike i pravilo da zarada zavisi od faktički obavljenog rada, ističe da poslovi po nalogu pretpostavljenog ne mogu biti poslovi i zadaci drugog radnog mesta, te ukazuje na suprotne odluke nižestepenih sudova.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je u ovoj pravnoj stvari pravilno primenio relevantno materijalno pravo dajući za svoju odluku potpune i jasne razloge koje prihvata i ovaj sud, te su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava neosnovani.

Naime, tužilac je poreski službenik, a na poreske službenike, u smislu 169. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Službeni glasnik RS“ br. 80/02... 95/18) primenjuju se propisi o državnoj upravi, propisi o radnim odnosima i platama u državnim organima, kao i propisi iz oblasti zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja i obrazovanja ako ovim zakonom nije drukčije propisano. Odredbom člana 169j istog Zakona propisano je da se razvrstavanje radnih mesta u zvanja i opis poslova radnih mesta uređuju aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Poreskoj upravi, dok je odredbom člana 169k propisano da su radna mesta poreskih službenika razvrstana po zvanjima, u zavisnosti od složenosti i odgovornosti poslova, potrebnih znanja i sposobnosti i uslova za rad. Prema odredbi člana 169p istog Zakona poreski službenici imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovne plate i dodatka na platu. Osnovna plata određuje se množenjem osnovnog koeficijenta i dodatnog koeficijenta ukoliko je predviđen za određeno radno mesto sa osnovicom za obračun i isplatu plate koja se utvrđuje u skladu sa zakonom kojim se uređuju plate državnih službenika i nameštenika. Dodatni koeficijent može se utvrditi za određena radna mesta u zavisnosti od posebnih uslova rada, odgovornosti, složenosti poslova, obima, težine i prirode posla. Osnovna plata uvećava se po osnovu dodataka u skladu sa zakonom kojim se uređuju plate državnih službenika i nameštenika (stav 1. - 4.).

Odredbom člana 11. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ br. 62/06...99/14) izvršilačko radno mesto svrstava se u platnu grupu koja odgovara zvanju u koje je razvrstano, a odredbom člana 13. stav 2. istog zakona koeficijent za izvršilačko radno mesto određuje se prema platnom razredu platne grupe u kojoj se nalazi izvršilačko radno mesto. Prema odredbi člana 14. istog zakona koeficijent se određuje rešenjem. Rešenjem o koeficijentu određuje se platna grupa u kojoj se nalazi radno mesto, broj platnog razreda i visina koeficijenta.

Odredba člana 104. st. 2. i 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br.24/05 ... 75/14), propisuje da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca. Pod radom jednake vrednosti podrazumeva se rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost.

U konkretnom slučaju tužilac je rešenjem tužene, a na osnovu akta o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta (koji predviđa broj izvršilaca za svako radno mesto) i prema srednjoj stručnoj spremi koju poseduje raspoređen na radno mesto višeg kontrolora - poreskog izvršitelja, u zvanju viši poreski kontrolor, sa koeficijentom za obračun plate 1,74% i za to radno mesto je u utuženom periodu primao platu u odgovarajućoj visini u skladu sa citiranim zakonskim odredbama. Za obavljanje poslova poreskog inspektora naplate, za koji je propisan veći koeficijent za obračun plate čiju primenu tužilac traži, neophodan uslov je stečeno visoko obrazovanje. Iz tih razloga činjenica da je tužilac faktički obavljao i poslove poreskog inspektora naplate, suprotno navodima revizije, ne utiče na usvajanje tužbenog zahteva jer pre svega nisu ispunjeni zakonski uslovi u pogledu nužnosti postojanja istog stepena stručne spreme, odnosno obrazovanja usled čega nije obavljan rad jednake vrednosti u smislu odredbe člana 104. st. 2. i 3. Zakona o radu. Takođe, tokom postupka nije utvrđeno da je tužilac radio sve poslove iz opisa poslova poreskog inspektora naplate odnosno nije nesumnjivo utvrđeno da je u potpunosti obavljao sve poslove umesto zaposlenih na tom radnom mestu, već je navedene poslove obavljao uz druge izvršioce i po nalogu šefa. Osim toga, dodatni poslovi koje je tužilac obavljao mogu biti osnov za pravo tužioca na dodatak za dodatno opterećenje na radu propisan odredbom člana 26. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika čime je svakako ostvarena zaštita prava tužioca na pravičnu naknadu za rad, koju revizija potencira. Sledom rečenog, tužilac neosnovano potražuje razliku između zarade na radnom mestu poreskog inspektora naplate i zarade koju je ostvario na radnom mestu na kome je raspoređen, kao i razliku pripadajućih doprinosa. Pozivanje tužioca na drugačiju odluke ne dokazuje da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a osim toga, ranije doneta drugačija odluka ne može biti prepreka pravilnoj primeni materijalnog prava u konkretnom slučaju.

Na osnovu izloženog, te kako ne stoje revizijski navodi tužioca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić