Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 408. Zakona o parničnom postupku, („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu do 31.12.2013. godine kod Privrednog društva „Kolubara Metal“ d.o.o. kada je ovo Privredno društvo statusnom promenom pripojeno Privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Tuženi je pravni sledbenik društva sticaoca RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac. Ugovorom o pripajanju određeno je da je društvo sticalac, kao poslodavac sledbenik dužno da za zaposlene društva prenosioca primenjuje opšti akt društva prenosioca-poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana izvršene statusne promene, odnosno promene poslodavca, saglasno članu 150. Zakona o radu. U periodu od januara meseca 2014. godine do februara 2015. godine poslodavac sledbenik je na osnovu Sporazuma zaključenog sa sindikatom utvrđivao posebnu cenu radnog sata za ogranak „Kolubara Metal“ d.o.o. u nižoj vrednosti od vrednosti cene rada određene za ostale zaposlene. Kod poslodavca sledbenika zaključen je nov Kolektivni ugovor u februaru 2015. godine. Utuženi iznosi predstavljaju razliku između zarade koja je isplaćena tužiocu i zarade obračunate po ceni radnog časa određenoj za ostale zaposlene kod poslodavca sledbenika, čiju je visinu prvostepeni sud utvrdio na osnovu rezultata veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, na koji tuženi nije imao primedbi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan na osnovu zaključka da je tuženi pravilno izračunavao i isplaćivao zaradu tužiocu prema vrednosti radnog sata utvrđenog na osnovu zaključenih sporazuma kojima je preciziran način obračuna vrednosti radnog sata, a koji proizvode pravno dejstvo.

Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je, primenjujući Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika, tuženi kao poslodavac sledbenik bio ovlašćen da sa sindikatom zaključi sporazum o vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ u manjoj vrednosti od vrednosti radnog časa određenog za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Drugostepeni sud smatra da je poslodavac sledbenik, u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Zaključuje da su bez opravdanog razloga zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene zbog čega tužilac ima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period.

Ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačan mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku pa oni proizvode pravno dejstvo.

U pobijanoj drugostepenoj presudi sud zaključuje da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine.

Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo imajući u vidu neosporena isticanja tuženog da su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa da su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januar 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Neprihvatljivo je stanovište iz pobijane presude da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužioci i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 128.567,03 dinara, na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade za period od 01.03.2014. godine do 01.02.2015. godine.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odluka sadržana u stavu drugom izreke doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka po reviziji u ukupnom iznosu od 82.856,07 dinara, i to za: sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu na reviziju u iznosu od 27.742,68 dinara i sudsku taksu na odluku po reviziji u iznosu od 37.114,02 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić