O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 634/19 od 04.06.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba u delu u kojem je tužilja tražila poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa broj I ../1-19 od 28.01.2019. godine, kao neblagovremena. Stavom trećim izreke, utvrđeno je da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 04.02.2019. godine, kao dana faktičkog stupanja na rad i obavezan tuženi da vrati tužilju na rad i rasporedi je na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je radni odnos na neodređeno vreme zasnovala faktičkim radom počev od 02.02.2019. godine do 03.02.2019. godine. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je radni odnos, zasnovan na određeno vreme na osnovu rešenja tuženog navedenih u ovom stavu izreke, prerastao u radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom počev od 01.02.2019. godine. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da na ime neisplaćene zarade za februar 2019. godine pa do 04.03.2019. godine isplati tužilji zaradu u iznosu od 50.000,00 dinara i naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u iznosu od 8.000,00 dinara, kao i da za navedeni period obračuna i za tužilju uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje po stopama važećim na dan isplate na utvrđeni iznos zarade, nadležnim republičkim fondovima za penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje, kao i osiguranje za slučaj nezaposlenosti. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 50.000,00 dinara do traženog iznosa od 60.000,00 dinara, na ime zarade za februar 2019. godine. Stavom osmim izreke, utvrđeno je da je ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova broj I ../1-19 od 04.03.2019. godine, zaključen između tuženog i tužilje, ništav. Stavom devetim izreke, obavezan je tuženi da naknadi tužilji troškove parničnog postupka u iznosu od 80.440,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2168/20 od 14.09.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 634/19 od 04.06.2020. godine u delu kojim je obavezan tuženi da tužilju rasporedi na poslove i radne zadatke koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi ukinuta, i tužba u tom delu odbačena, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je odbačena tužba u delu zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je radni odnos zasnovan na određeno vreme na osnovu navedenih rešenja tuženog i ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti prerastao u radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom počev od 01.02.2019. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je odbijena njegova žalba, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju, sa predlogom da se ista odbije i tuženi obaveže na naknadu troškova postupka po tom vanrednom pravnom leku.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. i člana 441. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP, ovaj vanredni pravni lek može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na određeno vreme počev od 17.11.2014. godine do 01.02.2019. godine, po više rešenja koje je tuženi donosio u tom periodu. Radni odnos na određeno vreme tužilja je zasnovala po dva osnova, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog i radi povećanog obima posla. Po tim rešenjima tužilja je bila raspoređena na radno mesto ..., na poslove ..., osim po rešenju od 02.02.2017. godine kojim je bila raspoređena na poslove ... . Tužilja ove poslove nije obavljala već je sve vreme (kao diplomirani ...) radila u ... tuženog. Tuženi je 28.01.2019. godine doneo rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje sa 01.02.2019. godine. To rešenje uručeno je tužilji 30.01.2019. godine. Tužilja je tokom februara 2019. godine nastavila da dolazi na posao i da obavlja iste poslove. Između stranaka zaključen je ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu od 05.03. do 31.03.2019. godine. Ugovor je kod tuženog evidentiran pod određenim brojem i sa datumom 04.03.2019. godine, ali ga je tužilja potpisala sledećeg dana. Po isteku roka iz tog ugovora tužilja više nije dolazila na posao - razdužila se čipom za identifikaciju i računarom, a od 01.04.2019. godine prijavila se na evidenciju nezaposlenih lica kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Zarada tužilje za februar 2019. godine iznosi 50.000,00 dinara, a troškovi prevoza 8.000,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjenčinog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme 04.02.2019. godine - danom faktičkog stupanja na rad, i obavezali tuženog da je vrati na rad. Po stanovištu sudova, tužilja je označenog dana započela sa faktičkim radom i do 08.02.2019. godine ispunila je pretpostavku predviđenu članom 37. stav 6. Zakona o radu, jer je ostala na radu kod tuženog najmanje pet radnih dana po isteku vremena u kojem je bila u radnom odnosu na određeno vreme. Tužbu za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme tužilja je podnela blagovremeno, u roku propisanom članom 195. stav 2. Zakona o radu, koji se po shvatanju nižestepenih sudova u ovom slučaju ima računati od 06.03.2019. godine - prvog radnog dana po potpisivanju ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Utvrdivši da je tužilja 04.02.2019. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, sudovi su utvrdili ništavost ugovora o privremenim i povremenim poslovima kao protivnog prinudnim propisima, jer je zaključen u vreme kada je tužilja već bila u radnom odnosu.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu člana 195. Zakona o radu. Prema toj odredbi (stav prvi), zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog, ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav drugi).

Tužilja zahteva utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme po članu 37. stav 6. Zakona o radu, kojim je propisano da se smatra da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen. Radni odnos tužilje na određeno vreme prestao je 01.02.2019. godine, na osnovu rešenja tuženog od 28.01.2019. godine koje joj je uručeno 30.01.2019. godine. Između stranaka nije bilo sporno da je tužilja, bez akta o zasnivanju radnog odnosa, nastavila da radi od 04.02.2019. godine i da je faktički radila kod tuženog sve do zaključenja ugovora o privremenim i povremenim poslovima. Poslednji dan faktičkog rada tužilje bio je 04.03.2019. godine, jer je već od 05.03.2019. godine poslove obavljala po osnovu zaključenog ugovora.

Imajući izloženo u vidu, po shvatanju revizijskog suda, rok od 60 dana predviđen članom 195. stav 2. Zakona o radu u ovom slučaju je počeo da teče već 09.02.2019. godine - prvog dana nakon isteka vremena faktičkog rada u trajanju od pet radnih dana, a najkasnije od 05.03.2019. godine - prvog dana nakon poslednjeg radnog dana u kojem je tužilja faktički radila kod tuženog. Tužilja je tužbu podnela 06.05.2019. godine, po proteku označenog prekluzivnog roka, zbog čega je izgubila pravo da traži sudsku zaštitu.

Iz tih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Kod nesporne činjenice postojanja faktičkog rada tuženi je u obavezi da isplati tužilji naknadu za takav rad i da joj nadoknadi troškove za dolazak na rad i odlazak sa rada. Visina novčanih potraživanja tužilje po tom osnovu nije bila sporna, a njihovu visinu tuženi ne osporava ni u reviziji. Međutim, nižestepeni sudovi su pogrešnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog da za tužilju obračuna i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje i osiguranje zbog nezaposlenosti za vreme njenog faktičkog rada. Obaveza uplate ovih doprinosa odnosi se na zaposlene - lica u radnom odnosu i lica koja rad obavljaju po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. Tužilja u periodu od 04.02.2019. godine do 04.03.2019. godine nije bila u radnom odnosu, niti je rad obavljala po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, zbog čega tuženi nije u obavezi da joj za taj period uplati tražene doprinose.

Ugovor o privremenim i povremenim poslovima zaključen je u skladu sa članovima 197. i 198. Zakona o radu i zato nije ništav pravni posao.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom i trećem stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u četvrtom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 1. i 2. u vezi člana 153. stav 2. i 154. ZPP. Tuženom su, imajući u vidu njegov uspeh u sporu u pretežnom delu, dosuđeni troškovi za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 16.500,00 dinara, žalbe i revizije u iznosu od po 30.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara i dva neodržana ročišta u iznosu od po 9.750,00 dinara. Na dosuđene troškove postupka tužilja je dužna platiti i zakonsku kamatu od dana izvršnosti presude, u skladu sa članom 277. stav 1. i članom 324. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

S`obzirom na uspeh tuženog u ovom sporu, tužilja nema pravo na troškove postupka po reviziji, zbog čega je na osnovu člana 153. stav 3. ZPP, odlučeno kao u petom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić