Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u Poreskoj upravi – Filijala ... od 1975. godine kao poreski inspektor. Rešenjem tužene od 30.06.2005. godine tužilac je ostao neraspoređen i prestao mu je radni odnos. Tužilac je pokrenuo spor i presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 626/05 poništeno je rešenje tuženog od 30.06.2005. godine i obavezana je tužena da tužioca vrati na rad. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 451/06 od 25.09.2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca protiv tužene i poništena su rešenja tužene od 10.04.2006. godine kojim je tužilac oglašen krivim i izrečena mu disciplinska mera - novčana kazna u visini 30% od plate, isplaćena za mesec u kome je odluka o novčanoj kazni doneta u trajanju od šest meseci i rešenje tuženog od 20.04.2006. godine kojim je odbijen kao neosnovan prigovor tužioca na rešenje o utvrđenoj disciplinskoj odgovornosti i izrečenoj novčanoj kazni. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 40.082,80 dinara sa kamatom od 12.05.2006. godine do isplate. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3535/10 od 29.07.2010. godine odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 451/06 od 25.09.2007. godine. Ugovorom o poravnanju od 12.09.2013. godine zaključenim između Ministarstva finansija, Poreske uprave i tužioca, obavezana je Poreska uprava da iznos od ukupno 3.516.644,46 dinara uplati na tekući račun tužioca sa pripadajućim porezima i doprinosima za socijalno osiguranje. Ugovor je zaključen po presudi Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 10029/10 od 26.12.2011. godine. Presudom Višeg suda u Beogradu P1 71/15 od 15.07.2016. godine, koja je postala pravnosnažna, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu od strane BB zamenika direktora odgovornog lica Poreske uprave Ministarstva finansija. Direktor Poreske uprave Ministarstva finansija doneo je Direktivu o poslovima koji su nespojivi sa službenom dužnošću zaposlenih i postavljenih lica u Poreskoj upravi broj 110-47/2005-05 dana 27.12.2005. godine. Supruga tuženog je imala Agenciju za knjigovodstvo, a po toj direktivi ni član porodičnog domaćinstva nije mogao da radi poslove vezano za sličnost poslova koje je obavljao radnik Poreske uprave. Međutim, Ustavni sud je naznačenu direktivu proglasio neustavnom Odlukom U 24/2006 od 17.12.2010. godine, tj. utvrdio da ista nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Presudom Upravnog suda U 272/11 od 08.09.2011. godine tužba tužioca je uvažena i poništeno rešenje Žalbene komisije Vlade RS od 02.03.2010. godine, a presudom istog suda U 5000/13 od 22.05.2013. godine tužba tužioca je uvažena i poništeno rešenje Žalbene komisije Vlade RS od 14.03.2013. godine. Stavom drugim iste odluke žalba je uvažena i poništeno rešenje tužene od 31.01.2013. godine i rešeno da se disciplinski postupak protiv tuženog obustavlja. Stavom trećim odluke tuženi organ je obavezan da tužiocu naknadi troškove upravnog spora. Prema nalazu i mišljenju veštaka dr Cvetine Urošević neuropsihijatra, tužilac je dok je radio na radnom mestu poreskog inspektora kod tužene bio izložen visokom stresogenom situacionom nizu provokativnih postupaka. Reagovao je anksioznošću, nesanicom, preokupacijom intenzivnim sadržajem komparativne psihosocijalne situacije. Anksioznost je stanje neprijatne emocionalne napetosti koja u sebi ima elemente neprijatnog naslućivanja, neugodnog iščekivanja i zabrinutosti, koja je dugotrajna, a zbog svega doživljenog na poslu i vođenju sudskog postupka bez umanjenja životne aktivnosti. Tužilac ima izražen duševni bol zbog svega doživljenog koji je bio jakog intenziteta u početku, a kasnije srednjeg intenziteta koji se održao do vraćanja na posao, a kasnije penzionisanja, te se duševni bol i sada javlja tokom prisustvovanja vođenju sudskog postupka, izražen je i jakog intenziteta. Duševni bol potencira zbog povrede ugleda i časti u sredini gde je živeo kao i u porodici, s obzirom na dob dece koja su bila na studijama, a bio je izražen i egzistencijalni strah u vezi materijalnog obezbeđenja za studiranje dece imajući u vidu gubitak posla i nezaposlenost supruge. Kod tužioca je bio izražen prekid profesionalne karijere, pa su se psihičke tegobe pretvarale u unutrašnje tegobe. Tužilac je bez svoje volje doveden u stanje da trpi bolove što je dovelo do remećenja njegove psihofizičke ravnoteže uz izraženu anksioznost koja nije dovela do umanjenja životne aktivnosti.

Po navodima tužioca isti je bio posebno maltretiran od strane VV načelnika Poreske uprave, zatim BB zamenika direktora odgovornog lica Poreske uprave Ministarstva finansija, direktora GG, DD rođene ..., ĐĐ i EE. Protiv njega su podnosili disciplinske prijave i ŽŽ direktor Poreske uprave, zatim direktor centra ZZ, vršili pritisak da ide u Poresku upravu u ... i ..., ali je usvajanjem njegovih prigovora uspeo da ostane da radi na mestu poreskog inspektora u Poreskoj upravi u ... . Drugim licima je bilo zabranjeno da kontaktiraju sa njim, a kada je ulazio u zgradu Poreske uprave sa njom je išlo i privatno obezbeđenje i to II i JJ je predstavljalo poseban vid njegovog maltretiranja. Govorili su mu da treba da se iseli u ... obzirom da mu je supruga ... . Nije se javljao psihijatru, ali zbog svega toga je pretrpeo veliki stres, dobio je šećer zbog čega uzima često insulin, ima probleme sa pritiskom, ima pritisak u očnom dnu i išao je na operacije.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zauzeli stav da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan iz razloga što tužilac nije dokazao uzročnoposledičnu vezu između radnje organa tužene i njegovog narušenja zdravlja. Osim toga, tužilac do zaključenja glavne rasprave nije precizirao kojim tačno radnjama je tužena ugrozila njegovo zdravlje, a donošenjem nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa za tužioca i donošenje drugih rešenja vezano za vođenje disciplinskih postupaka i raspoređivanje na druga radna mesta, kao i pokretanje i vođenje disciplinskih postupaka radi utvrđivanja odgovornosti tužilaca u kojima je tužilac oglašavan krivim i u kojima su izricane disciplinske mere samo po sebi nije uzrok čija je posledica povreda časti i ugleda tužioca. Ovo iz razloga što akti tužene nemaju sami po sebi kapacitet da budu uzrok nastanka naznačenih vidova nematerijalne štete u smislu odredbe člana 200. ZOO. Organi tužene se nisu kretali van granica svoje nadležnosti i u smislu da je takvo ponašanje organa tužene imalo za cilj povredu časti i ugleda tužioca kao pravno zaštićenih dobara. S druge strane donošenje takvih odluka moglo je kod tužioca izazvati subjektivni osećaj šikaniranja i maltretiranja ali nužni preduslov za takvu ocenu je da su te radnje tužene objektivno imale takav karakter, a tužilac na te okolnosti do zaključenja glavne rasprave nije priložio nikakve dokaze. Dalje tužilac je bio svestan svojih vrednosti, stručnog i moralnog i ljudskog kvaliteta isti je vraćen na rad uz naknadu materijalne štete u vidu izgubljenih zarada, na taj način je ostvario ne samo naturalnu restituciju već je sve to učinjeno dostupnim javnosti kao saznanje da su te odluke tužene bile pogrešne i činjenično bez osnova. Stoga je po mišljenju nižestepenih sudova stvoreno uverenje da je tužilac ostvario odgovarajući vid satisfakcije, a samim tim je i ostvarena pozitivna rehabilitacija tužioca kako ličnog, tako i u profesionalnom i socijalnom segmentu. Vezano o povredi prava na rad nižestepeni sudovi se nisu bavili tim pitanjem iz razloga što nalaze da je to pitanje u nadležnosti Ustavnog suda jer se redovni sud ne može baviti povredom tog prava.

Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak nižestepenih sudova, a vezano za postojanje osnova za naknadu nematerijalne štete koju potražuje tužilac ne može se prihvatiti kao pravilan. Pokretani i vođeni postupci protiv tužioca objektivno stvaraju jednu sliku da bi se moglo zaključiti da je vođenje tih postupaka i ponašanje pojedinih lica koji pripadaju organu tužene bilo van okvira uobičajenog sa šikanoznim ciljem i tendencioznošću. Stoji činjenica da su te odluke poništavane, ali pokretanja disciplinskih postupaka i donošenja nezakonitih odluka u ovoj situaciji bilo je i previše. Stoga se posledice koje je pretrpeo tužilac ne mogu podvesti pod uzročno subjektivni osećaj koji je on stekao, tj. da te radnje objektivno nisu imale karakter, odnosno bile takvog značaja da su dovele do takvog stanja tužioca.

U toku nižestepenog postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra. Međutim, sam tužilac navodi da je zbog pretrpljenog stresa dobio i šećer i da više puta u toku dana prima insulin. Nižestepeni sudovi se nisu bavili utvrđivanjem činjenica da li je kod tužioca pojava šećera izazvana stresom ili je isti bio lečen od dijabetesa, te da li toliki stres i uzimanje insulina više puta dnevno je dovelo do umanjenja njegovih psihofizičkih aktivnosti i u kolikoj meri. Sve to bi bilo od posebnog značaja za utvrđivanje visine naknade nematerijalne štete zbog neutvrđivanja činjenica u tom pogledu i ocene istih od nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud nije mogao da preinači nižestepene odluke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će zatražiti dopunu veštačenja kod veštaka medicinske struke posebno na okolnost da li je tužilac ranije imao šećernu bolest, ako jeste da li su svi stresovi i šikaniranja koja je pretrpeo od tuženog pogoršali njegovo zdravstveno stanje u tom pogledu i u kom obimu. Dalje, prvostepeni sud će nakon svih izvedenih dokaza pažljivije oceniti da li je situaciju u koju je tužilac doveden, očigledno šikanoznim ponašanjem tuženog uzrokovala i objektivno mogla uzrokovati stres koji je pretrpeo tužilac jer se takvo dugotrajno ponašanje tuženog odražavalo i na ekonomski položaj njegove porodice.

U skladu sa navedenim prvostepeni sud će nakon pravilnog utvrđivanja svih činjenica i ocenom istih doneti odluku u skladu sa zakonom.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić