Kod ponovnog odlučivanja, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1 1623/23 od 10.05.2023. godine kojom je, u stavu prvom izreke, preinačena prvostepena presuda tako što je poništeno rešenje direktora pravnog prethodnika tuženog o otkazu ugovora o radu broj .. od 27.03.2009. godine kao nezakonito i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka tako da je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 342.750,00 dinara sa zakonskom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvđenog činjeničnog stanja.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. i 441 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ugovorom o radu od 01.11.2007. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod pravnog pretodnika tuženog, na radnom mestu izvršni direktor sektora ..., počev od 1.11.2007. godine. Rešenjem tuženog od 27.03.2009. godine, tužilji je, pozivom na odredbe člana 179. stav .1 tačka 2., 3. i 4. Zakona o radu i odredabe člana 12 stav 3 tačka 2 podtačka 7., 10., 12., 16., 17., 28. i 23. i člana 13. Ugovora o radu, otkazan ugovor o radu i radni odnos joj je prestao sa 31.03.2009. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da nakon što je osnivač pravnog prethodnika tuženog sproveo postupak provere poslovanja društva za 2008. godinu, utvrđeno je da je tužilja: 1. u periodu od 2. februara 2008. godine do 8. jula 2008. godine iskorišćavanjem svog službenog položaja izvršnog direktora sektora ... kod pravnog prethodnika tuženog i ovlašćenja lica ovlašćenog za zastupanje privrednog društva „NCA Investpent group“ doo Beograd i „Silver Lake Investment“ doo Beograd pribavila privrednom društvu „Grand Sava Commerce“ d.o.o. protivpravnu imovinska korist u iznosu od 820.000 RSD, tako što je dogovorila, prihvatila, odobrila, isplatila i predala na knjiženje ulazne fakture od strane navedenog društva za nepostojeće usluge vezenja i druge dorade reklamnog materijala iako je lično sa privrednim društvima „Europen Trade“ dogovorila isporuku reklamnog materijala koji je već bio dorađen, čime su se ostvarili svi elementi bića krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359 stav 4 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika.

2. uzrokovala štetu u visini od 23.400 RSD tako što nije razvila odgovarajući sistem kontrole trošenja sredstava društva, te 01. februara 2008. godine pravni prethodnik tuženog platio i iznos od 23.400 RSD po kom osnovu je izdata faktura SZTR Uno Zemun, ulica Cara Dušana broj 45, broj if 40/08 od 2.2.2008. godine i to za četiri automobilske gume Pireli V/ 1.90 s c iznos od 21.600 RSD, a da iste nisu društvu isporučene.

3. kao izvršni direktor nije razvila odgovarajući sistem kontrole trošenja sredstava društva te je dana 20. decembra 2007. godine član holdinga „Silver Lake Investment“ doo Beograd platilo iznos od 32.800 RSD po osnovu fakture privrednog društva „Smitran Trade“ prodavnica Autounion, Zemun, ulica Prvomajska broj 36 l i to za automobilske gume a da roba nije društvu isporučena, zbog čega je pravnom pretodniku tuženog prouzrokovana šteta u navedenom iznosu.

4. prouzrokovala je štetu pravnom prethodniku tuženog tako što je nepoznatim osobama van društva predala sim telefonske kartice mobilne telefonije broj 063 ... i 063 ... koji su korišćene na teret društva tokom 2008. godine i do dana donošenja ovog rešenja prouzrokovala štetu poslodavcu.

5. tako što je dala nalog za uplatu Pravnom fakultetu univerziteta Union dana 11.11.2008. godine na iznos od 56.000 RSD na ime kotizacije za seminar za sebe i svoju ćerku BB koja nije zaposlena ni u jednom društvu NCA grupe.

6. davala je naloge za isplatu sopstvene zarade preko dogovorenog i ugovorenog iznosa ne obaveštavajući o tome ni direktora ni vlasnika društva.

7. nije obezbedila da se pribavi avansni račun od privrednog društva Neimar- V za uplatu 69.183.474,54 RSD dana 9.6.2008. godine, te po istoj uplati nije iskorišćen ulazni PDV čime je pravnom prethodniku tuženog umanjena imovina za iznos pdv-a.

8. naplaćivala je svoje putne račune tokom 2008. godine prilažući račune za potrošnju motornog benzina iako službeni automobil koji koristi troši dizel gorivo.

9. nije vratila službeni automobil bez obzira što je više puta pozvana da ga vrati dok se nalazila na bolovanju odnosno na godišnjem odmoru u periodu novembar 2008. godine - januar 2009. godine.

10. nije naplatila troškove prodiljskog bolovanja od fonda za 2007. i 2008. godinu u iznosu od 1.355.988 RSD.

Tuženi je tužilji dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu 04.02.2009. godine u kome su naveden osnov, činjenice i dokazi koji upućuju na postojanje razloga za otkaz i na koje se tužilja blagovremeno izjasnila, što je i konstatovano u rešenju o otkazu. Navedeno upozorenje je potpisao zamenik direktora tuženog VV, dok je rešenje o otkazu ugovora o radu doneo i potpisao direktor tuženog GG.

U dopisu Pravnog fakulteta Union koji je zaveden kod tuženog pod brojem .. od 25.11.2008. godine, navedeno je da se dana 10. 11. 2008. godine telefonskim putem neko iz firme javio sa molbom da se ispostavi faktura za dva polaznika za seminar za veštake ... struke, pri čemu su dati adresa i broj faksa na koji će se ispostaviti predračun na iznos 56.000 RSD i izvršena je uplata navedenog iznosa na račun Fakulteta 11.11.2008. godine, nakon čega je 24.11.2008. godine gospođa BB podnela molbu da se vrati novac za jednog polaznika, jer će ona lično uplatiti za sebe, što je i učinila, a da se faktura ispostavi za jednog polaznika AA, ovde tužilju. Tužilja ne spori da je ona obavila telefonski razgovor na osnovu kojeg je istavljen predračun po kojem je izvršena uplata iznosa od 56.000,00 dinara sredstvima tuženog, po njenom znanju i odobrenju.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja odgovorna za povrede radnih obaveza činjenično opisane pod tačkom 5. i 9. osporenog rešenja, odnosno da je navedenim postupanjem učinila povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i to članom 12. stav 3. tačka 2. podtačka 7. (neovlašćena posluta pokretnim stvarima koje su zaposlenom poverene u službu ili uoište pa radu u društvu), 10. (nemaran odnos prema poverenim sredstvima) i 16. (ponašanje koje može oštetiti imovinu kompanije). Naime, tužilja je kao polaznika seminara za veštake ... struke prijavila pored sebe i svoju ćerku BB, koja nije bila zaposlena kod tuženog i za koju je dala nalog za uplatu na ime kotizacije, na koji način je učinila povredu radne obaveze propisane odredbom člana 12 st. 3. tačka 2 podtačka 10. i 16. Ugovora o radu, pri čemu okolnost da je tuženom vraćen iznos od 28.000,00 dinara za jednog polaznika i da tuženi u vezi sa tim nije pretrpeo štetu, nije od uticaja na zaključak o postojanju subjektivne odgovornosti tužilje za ovu povredu radne obaveze.

Prvostepeni sud je ocenio neiskrenim i neuverljivim iskaz tužilje u delu u kom navodi da je na seminar trebalo da ide sa koleginicom, koja se u međuvremenu razbolela, iz kog razloga je vraćen novac za njenu kotizaciju, a da je tužiljina ćerka za sebe platila kotizaciju, imajući u vidu da su ovakvi navodi tužilje u suprotnosti sa njenim pismenim izjašnjenjem u vezi ove povrede radne obaveze datim u upozorenju, kao i iskazima svedoka GG i VV, koji su naveli da imaju saznanja da je kotizacija plaćena za tužilju i za njenu ćerku, a u prilog čemu govori i sadržina dopisa Pravnog fakulteta Union od 25.11.2008. godine.

Utvrđeno je i da tužilja nije vratila službeno vozilo u periodu dok je bila na bolovanju i odmoru, što proizlazi iz međusobno saglasnih iskaza saslušanih svedoka u kojima navode da se tužilja dok je odsustvovala sa rada nije javljala na telefon i da je službeno vozilo vratila tek nakon dva meseca. Navedenim postupanjem tužilja je učinila povrede radne obaveze iz člana 12 stav 3 tačka 2 podtačka 7., 10. i 16. Ugovora o radu.

U pogledu ostalih otkaznih razloga koji su tužilji stavljeni na teret pobijanim rešenjem, prvostepeni sud je zaključio da je nastupila zastarelost otkaznih razloga navedenih pod tačkom 1., 2., 3. i 7. osporenog rešenja, budući da je protekao objektivan rok od 6 meseci od nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza do donošenja osporenog rešenja o otkazu ugovora o radu, u smislu odredbe člana 184. Zakona o radu. U odnosu na otkazne razloge navedene pod tačkom 4., 6. i 8., prvostepeni sud je našao da je činjenični opis radnji koje čine povredu radne obaveze neprecizan i neodređen, kako u pogledu vremena, tako i u pogledu mesta i načina izvršenja, odnosno nisu navedene konkretne radnje koje obrazuju otkazni razlog, zbog čega se iste ne mogu ispitati, dok za povredu radne obaveze opisanu pod tačkom 10. ocenio da tuženi nije dokazao da je tužilja svojom krivicom učinila navedenu povredu.

Kod navedenog, nalazeći da je za otkaz ugovora o radu dovoljno ostvarenje i jednog od navedenih otkaznih razloga, kao i da nije bilo povreda u postupku davanja otkaza, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje. Pri tom, sud je imao u vidu da je direktor tuženog, koji je ovlašćen da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, za postojanje navedenih otkaznih razloga iz tačke 5. i 9. rešenja o otkazu, saznao u januaru 2009. godine, nakon što je sproveden postupak provere poslovanja društva i kontrola rada tužilje koja je trajala od novembra 2008. godine do januara 2009. godine, te ocenio da su neosnovani navodi tužilje da je od saznanja za činjenice navedene u tački 5. i 9. rešenja o otkazu, pa do dana donošenja osporenog rešenja (27.03.2009. godine) protekao subjektivni rok od 3 meseca iz člana 184. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično utvrđenje prvostepenog suda i ocenu da je tužilja svojom krivicom učinila povredu radnih obaveza činjenično opisanih pod tačkom 5. i 9. osporenog rešenja. Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da je osporeno rešenje doneto u nezakonito sprovedenoj proceduri jer je upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu potpisao zamenik direktora tuženog koji nije bio ovlašćen da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa u smislu člana 192. Zakona o radu, iz kog razloga je poništio osporeno rešenje i obavezao tuženog da tužilju vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da je osporeno rešenje doneto u nezakonito sprovedenoj proceduri, zbog toga što upozorenje nije potpisalo lice ovlašćeno da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog.

Naime, Vrhovni sud je u ranijoj odluci Rev2 2834/22 od 02.02.2023. godine, donetoj u ovoj pravnoj stvari, izneo stav o pogrešnom zaključku drugostepenog suda da upozorenje mora biti potpisano od strane direktora ili zaposlenog kome je direktor za to dao ovlašćenje u pisanoj formi, budući da upozorenje nije odluka kojom se odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, koju u smislu člana 192. zakona mogu doneti isključivo direktor ili zaposleni koga on ovlasti, pa se Vrhovni sud o tom pitanju neće ponovo izjašnjavati.

Odredbom člana 179. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS" br. 24/05 i 61/2005) je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašnje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu (tačka 2.), ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca (tačka 3.), odnosno ako zaposleni učini krivično delo na radu ili u vezi sa radom (tačka 4).

Odredbom člana 180 stav 1 istog zakona je propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1. - 6. ovog zakona zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U stavu 2. je propisano da je u upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Iz činjeničnog utvrđenja u postupku ocene zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu, sledi da je tužilja dala nalog za uplatu Pravnom fakultetu univerziteta Union dana 11.11.2008. godine iznosa od 56.000 RSD na ime kotizacije za seminar za sebe i svoju ćerku BB, koja nije zaposlena kod tuženog, čime je učinila povredu radne obaveze utvrđenu članom 12. stav 3. tačka 2. podtačka 10. i 16. ugovora o radu (nemaran odnos prema poverenim sredstvima i ponašanje koje može oštetiti imovinu kompanije). Tužilja nije dokazala istinitost isticanih navoda da je kotizacija za seminar uplaćena za drugu zaposlenu, zbog čije sprečenosti je zatražen povraćaj sredstava. Iskaz tužilje u ovom delu, prvostepeni sud je ocenio neuverljivim i neprihvatiljivim jer je isti u suprotnosti sa drugim dokazima izvedenim u toku postupka, koje je prvostepeni sud pravilno cenio uz obrazloženu ocenu dokaza i rezultata raspravljanja. Okolnost da je tuženom vraćen iznos za jednog polaznika i da u vezi sa tim nije pretrpeo štetu, nije od uticaja jer postojanje štete nije od značaja za ispunjenost ovog otkaznog razloga, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Osim toga, iz izvedenih dokaza proizlazi da tužilja nije vratila službeni automobil dok je odsustvovala sa rada, iako je to bila dužna da učini, čime je takođe učinila navedene povrede radne obaveze utvrđene članom 12. stav 3. tačka 2. podtačka 10. i 16. ugovora o radu, kao i povredu utvrđenu podtačkom 7. istog člana ugovora o radu (neovlašćena posluta pokretnim stvarima koje su zaposlenom poverene u službu ili uopšte na radu u društvu). U prilog tvrdnje da je službeno vozilo vratila početkom decembra 2008.godine, tužilja je tek u neblagovremeno podnetoj žalbi protiv prvostepene presude, koja je odbačena rešenjem prvostepenog suda, dostavila zapisnik o primopredaji vozila, kao dokaz koji je zahvaćen prekluzijom i na kome se presuda ne može zasnovati, prema imperativnoj odredbi člana 314. stav 2. ZPP, jer činjenice od značaja za presuđenje i dokazi za utvrđenje tih činjenica moraju biti istaknuti do zaključenja glavne rasprave, a najkasnije i pod uslovima iz člana 372. stav 1. ZPP u žalbi, što ovde nije bio slučaj.

Kod utvrđenog da je direktor tuženog za činjenice iz tačke 5. i 9. osporenog rešenja, koje su osnov za davanje otkaza, saznao nakon završene kontrole rada tužilje u januaru 2009. godine, a da je rešenje o otkazu doneto 27.03.2009. godine, nije protekao subjektivni rok od tri meseca, to je u pogledu ovih otkaznih razloga, pobijano rešenje o otkazu doneto u okviru roka iz člana 184. Zakona o radu.

Prema iznetom, nižestepeni sudovi su pravilno utvrdili da je tužilja svojom krivicom učinila povrede radnih obaveza utvrđenih ugovorom o radu, na način činjenično opisan pod tačkom 5. i 9. pobijanog rešenja, koje su joj rešenjem o otkazu ugovora o radu stavljene na teret, te imajući u vidu da je i jedna povreda radne obaveze dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, kao i da je postupak za prestanak radnog odnosa sproveden u skladu sa odredbama Zakona o radu, Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu za donošenje osporenog rešenja o otkazu, zbog čega tužbeni zahtev tužilje nije osnovan.

Imajući u vidu da je tužilji ugovor o radu zakonito otkazan, neosnovan je njen zahtev za reintegraciju u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u iznosu od 49.500,00 dinara za sastav revizije od strane advokata, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić