Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 2201/23 od 07.06.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 2818/2022 od 21.03.2023. godine, tako što je odbijen kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena obaveže da im za period od marta 2014.godine do februara 2017.godine, na ime neisplaćenog dodatka na platu po osnovu pripravnosti isplati tražene iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se tužena obaveže da na tražene novčane iznose razlike između isplaćene i pripadajuće uvećane zarade, kao osnovice, izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaposlenih nadležnom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, Fondu za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, po stopama koje budu važile na dan uplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 713.810,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 624.000,00 dinara, počev od dana izvršnosti presude pa do isplate, dok je deo zahteva tužilaca za naknadu troškova postupka preko tog iznosa pa do iznosa od 1.281.661,00 dinara, dosuđenu prvostepenom presudom, odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, tužioci su obavezani da solidarno isplate tuženoj troškove parničnog postupka u iznosu od 39.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene, na neodređeno vreme, na radnim mestima u Nišu, u sedištu Četvrtog odreda žandarmerije. U utuženom periodu od marta 2014. godine do febrauara 2017. godine tužioci su bili upućeni i boravili u kopnenoj zoni bezbednosti po petnaestak dana u proseku, u vremenskim intervalima navedenim u rednim listama koje je dostavila tužena, koja zona zapravo predstavlja pojas kod granice sa Kosovom, udaljen 5 km do granice sa Kosovom, u okviru koje su bili njihovi položaji, odnosno krug baze. Radno vreme im je za vreme boravka u kopnenoj zoni evidentirano kao osmočasovno radno vreme, pri čemu je njihovo radno angažovanje, ustvari, bilo 24 časa dnevno, pošto su zapravo sve vreme bili u uniformama, u stanju pripravnosti, a to vreme im nije prikazano kroz evidenciju časova rada. Za vreme 15 dana boravka u kopnenoj zoni bezbednosti, tužioci nisu mogli da napuštaju bazu, jer su 24 časa bili na raspolaganju poslodavcu, sve vreme u uniformi i opremi. Za to vreme tuženi poslodavac im je plaćao osmočasovno radno vreme, a pismene naredbe za pripravnost im nisu izdavane, već samo usmene naredbe pretpostavljenih. U rednim listama koje je dostavila tužena, angažovanje i boravak tužilaca u kopnenoj zoni bezbednosti označen je oznakom ''Z''. Visinu spornog potraživanja tužilaca prvostepeni sud je utvrdio na osnovu obračuna sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke imajući u vidu evidenciju koju je tužena dostavila (redne liste), a u kojoj su označeni periodi kada su tužioci boravili i bili angažovani u kopnenoj zoni bezbednosti, na osnovu prethodno donete, pisane, naredbe komandanta odreda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilaca usvojio, imajući u vidu njihove iskaze i iskaze svih svedoka u odnosu na njihove aktivnosti u bazi u kopnenoj zoni bezbednosti, pri utvrđenoj činjenici da taj njihov boravak predstavlja izvršenje posebnog zadatka, po pisanoj naredbi komandanta odreda, odnosno obezbeđivanje i održavanje mira na prostoru kopnene zone bezbednosti duž administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, te da ta naredba sadrži podatke o pripadnicima koji idu na izvršenje tog zadatka, period na koji se angažuju, da se radi o specifičnim uslovima njihovog angažovanja koje, zbog prirode zadatka, podrazumeva potrebu i obavezu da pripadnici budu u stanju stalne borbene gotovosti, te da se zbog specifičnih uslova njihovog boravka organizuje i obavljanje istih aktivnosti po dnevnom rasporedu sačinjenom od strane starešine na bazi osmočasovnog radnog vremena i pri činjenici da je to osmočasovno radno vreme jedino i vrednovano. Ocena je prvostepenog suda je da je od strane tuženog u spornom periodu tužiocima pričinjena šteta, jer nije na pravilan način vrednovan njihov rad, i kroz platu iskazan novčani ekvivalent za njihovo celokupno angažovanje, pošto im pripada pravo na uvećanje plate po osnovu pripravnosti, budući da je izvedenim dokazima utvrđeno da su tužioci, u spornom periodu, tokom boravka u kopnenoj zoni bezbednosti bili od strane tuženog poslodavca stavljeni u stanje stalnog potrebnog stanja spremnosti da, na poziv nadležnog starešine, preduzme intervenciju, radnju, kontakt ili sličnu aktivnost. Pošto su tužioci, za vreme boravka u kaznenoj zoni bezbednosti, po isteku redovnih osam sati rada, bili angažovani, po usmenom nalogu pretpostavljenog i u stanju aktivne pripravnosti, prvostepeni sud je zaključio da je tužena dužna da tužiocima naknadi predmetnu štetu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, nalazeći da, na osnovu odredbe člana 137. Zakona o policiji (''Službeni glasnik RS'', br. 101/2005, 63/2009 ... 92/2011), i člana 7. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike (''Službeni glasnik RS'', br. 22/2015), koji je stupio na snagu 07.03.2015. godine, nedvosmisleno proizlazi da policijski službenik može biti stavljen u pripravnost samo na osnovu posebnog rasporeda pripravnosti za rad ili naloga za pripravnost koji sačinjava neposredni rukovodilac, u kojem, između ostalog, mora biti navedeno ime policijskog službenika koji je raspoređen na tim radnim mestima, naziv radnog mesta za koje se određuje pripravnost za rad, kao i trajanje pripravnosti, što je opravdano i samom prirodom takvog režima rada jer je pripravnost oblik vanrednog angažovanja policijskih službenika van radnog vremena, privremenog karaktera i primenjuje se samo izuzetno u kraćem vremenskom periodu. Pošto tužioci nisu dobijali pisane naloge za stupanje u režim pripravnosti, po mišljenju drugostepenog suda, ne može se smatrati da su oni u spornom periodu bili u stanju pripravnosti i da im pripada dodatak na platu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je preinačenjem prvostepene presude pogrešno primenio materijalno pravo.

Zakon o policiji (''Službeni glasnik RS'', br. 101/2005, 63/2009 ...92/2011), u odredbi člana 147.a) stav 1. tačka 5. podtačka 4., propisuje da zaposleni ima pravo na dodatak na platu: za dodatno opterećenje na radu, za dežurstvo van radnog vremena (pripravnost) – 10% od osnovne plate. U odredbi člana 137. istog Zakona, propisano je da policijskom službeniku zbog otežanih uslova rada, priroda poslova i odgovornosti za obavljanje poslova, staž osiguranja računa se u uvećanom trajanju u skladu sa posebnim zakonom. Otežanim uslovima rada u smislu ovog rada smatraju se: 1) povećana opasnost za život i zdravlje; 2) obavljanje poslova duže od utvrđenog radnog vremena usled nepredvidivih zadataka; 3) neredovnost u radu, odnosno rad u nepravilnim vremenskim ciklusima i slično; 4) rad za državne praznike i u neradne dane; 5) pripravnost (na radnom ili drugom radnom mestu ili u stanu prema nalogu nadređenog policijskog službenika) i slični vidovi aktivnog i pasivnog dežurstva.

Zakon o platama državnih službenika i nameštenika (''Službeni glasnik RS'', br. 62/06 ... 94/14), u odredbi člana 28.propisuje da državni službenik koji van radnog vremena mora da bude dostupan (u pripravnosti) da bi ako ustreba izvršio neki posao svog radnog mesta, ima pravo na dodatak na pripravnost.

Odredbom člana 7. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike (''Službeni glasnik RS'', br. 22/2015), koji je stupio na snagu 07.03.2015. godine, predviđeno da je policijski službenik u obavezi stalne pripravnosti kada okolnosti posla i zadatka to zahtevaju. Pripravnost podrazumeva obavezu policijskog službenika da se, po pisanom nalogu rukovodioca nalazi u stanju stalnog potrebnog stepena spremnosti koja omogućava da se policijski službenik odazove na poziv poslodavca i stavi na raspolaganje na mestu rada na drugom mestu koje odredi poslodavac ili preduzme intervenciju, radnju, kontakt ili sličnu aktivnost po nalogu poslodavca. Vreme efektivnog rada po pozivu računa se kao prekovremeni rad. Na osnovu odredbe člana 12. stav 1. tačka 5. alineja 4. tog Poslovnika, predviđeno je da policijski službenik ima pravo na dodatak na platu za dežurstvo van radnog vremena – pripravnost od 10% od osnovne plate.

Zakon o policiji (''Službeni glasnik RS'', br. 6 od 28. januara od 2016. godine) u odredbi člana 154. propisuje da je policijski službenik dužan, u obavljanju policijskih poslova, da radi po posebnom rasporedu rada (dnevnom ili nedeljnom) koje određuje neposredni rukovodilac. Neposredni rukovodilac iz stava 1. ovog člana dužan je da obavesti policijskog službenika o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje 24 sata pre promene rasporeda radnog vremena (stav 2.). Poseban raspored rada u smislu stava 1. ovog člana podrazumeva, između ostalog, pod tačkom 7. i pripravnost za rad. Na osnovu odredbe člana 156. istog Zakona, policijski službenik je u obavezi pripravnosti kada okolnosti posla i zadatak to zahtevaju, pri čemu pripravnost, u smislu tog Zakona, podrazumeva stanje spremnosti odaziva na poziv neposrednog rukovodioca ili lica ovlašćenog za dolazak na rad. Prema odredbi člana 187. istog Zakona, policijski službenik ostvaruje pravo na uvećanu platu za pripravnost za svaki sat pripravnosti u visini od 10% vrednosti radnog sata osnovne plate.

U konkretnom slučaju, tužioci su, po pisanom nalogu poslodavca, boravili u kopnenoj zoni bezbednosti gde su konstatno imali obavezu da budu u stanju spremnosti, tj. borbene gotovosti, pošto su se nalazili na izvršenju posebnog zadatka obezbeđivanja i održavanja mira na prostoru kopnene zone bezbednosti duž administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, a tužena tužiocima nije vrednovala pripravnost niti je vršila isplatu dodatka na platu po tom osnovu. Po isteku redovnih osam sati rada, za sve vreme trajanja pripravnosti, tužioci su bili angažovani, po usmenom nalogu pretpostavljenog, van kruga baze, u uniformama i pod opremom.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, sledi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužena dužna da tužiocima isplati naknadu na ime pripravnosti, pošto ona nije pružila nijedan dokaz iz kog bi sud eventualno mogao da utvrdi drugačije činjenično stanje i izvede drugačiji činjenično pravni zaključak o angažovanju tužilaca u utuženom periodu, u stanju pripravnosti. Zaključak drugostepenog suda da se ne može smatrati da su tužioci u spornom periodu bili u stanju pripravnosti za koji im pripada dodatak na platu zbog toga što ne postoji pisani nalog rukovodioca niti dokaz da su tužioci, po posebnom rasporedu rada, u spornom periodu, bili vanredno angažovani, odnosno da su se nalazili u stanju pripravnosti, zasnovan je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Suprotno tome, propisi važeći u utuženom periodu nisu predviđali obavezu postojanja pisanog naloga za pripravnost već pripravnost podrazumeva obavezu policijskog službenika da se odazove na poziv poslodavca i stavi na raspolaganje na mestu rada ili na drugom mestu koje odredi poslodavac. Izvedenim dokazima prvostepeni sud je utvrdio da je za radno angažovanje tužilaca, u smislu pripravnosti postojao usmeni nalog njihovih neposrednih rukovodilaca. To što policijski službenik može biti stavljen u pripravnost samo na osnovu posebnog rasporeda pripravnosti za rad ili naloga za pripravnost koji sačinjava neposredni rukovodilac, ne znači da je na tužiocima bio teret dokazivanja činjenice postojanja posebnog rasporeda pripravnosti za rad kojim su oni bili obuhvaćeni. Suprotno tome, u situaciji kada su tužioci tvrdili i dokazali da su u utuženom periodu, bili u stanju pripravnosti, po osnovu usmenih naloga svojih neposrednih rukovodilaca, na tuženoj, koja tu činjenicu osporava, je bio teret dokazivanja postojanja posebnog rasporeda pripravnosti za rad u utuženom periodu, kojim tužioci nisu bili obuhvaćeni, a tu činjenicu tužena nije dokazala. Zbog toga tužioci osnovano u reviziji ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužioci su uspeli u revizijskom postupku pa im pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, koji obuhvataju troškove na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije od 63.000,00 dinara (za zastupanje šest tužilaca), primenom važeće Advokatske tarife i na ime sudskih taksi na reviziju od 70.800,00 dinara i odluku po reviziji od 106.200,00 dinara, primenom važeće Taksene tarife.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić