Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na radnom mestu vozača autobusa i radni odnos na neodređeno vreme zasnovao je počev od 25.12.2003. godine. Tužilac je dana 18.08.2011. godine kao vozač zaposlen kod tuženog obavljao prevoz putnika na liniji LJ.–B. i tom prilikom u autobusu nije bilo konduktera, pa je vozač putnicima prodavao karte. U autobus je ušao putnik V.J. kupio kartu i seo na sedište blizu vozača. Nakon nekoliko minuta kasnije u autobus je ušla LJ.K. koja je rekla da putuje do V., ali da nema novca za kartu. Vozač je rekao da sedne, a na izlasku iz LJ. u autobus je ušao kontrolor i tražio karte na pregled. Vozač je odmah rekao kontroloru da putnica do V. nema kartu, jer nije imala novca da je kupi. Kontrolor je uzeo ličnu kartu i evidentirao podatke u zapisnik. Zatim je rekao vozaču da putnici izda kartu što je ovaj i učinio. Kada je autobus stigao u V. LJ.K. je izašla iz autobusa. Kasnije je kontrolor rekao tužiocu da zaustavi autobus na jednom proširenju i dao mu da potpiše zapisnik o izvršenoj kontroli. Pre nego što je potpisao zapisnik tužilac je stavio primedbu da nije uneto da je tužilac kontrolora odmah po ulasku u autobus obavestio da putnica nema kartu. Kontrolor navedene primedbe nije uneo u zapisnik već je rekao tužiocu da isti potpiše što je on i učinio. Sutradan je LJ.K. tužiocu donela novac za kartu i pre nego što je predao pazar pri čemu tužilac nije mogao istog dana da preda pazar jer se pazar predaje do 20,00 časova. Posle dostavljenog izveštaja tuženog o izvršenoj kontroli tuženi je tužiocu 19.08.2011. godine pisanim putem dostavio upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu ostavljajući mu rok od pet dana od dana prijema upozorenja da dostavi izjavu poslodavcu. Upozorenje je dostavljeno i sindikatu. Tuženi je doneo rešenje o udaljenju zaposlenog sa rada počev od 19.08.2011. godine do konačne odluke o utvrđivanju odgovornosti zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze. Tužilac je 22.08.2011. godine dostavio direktoru tuženog izjavu u kojoj navodi da je 18.08.2011. godine radio i da LJ.K. nije imala novca za kartu da je sticajem okolnosti poznaje i da je ona samohrana majka te kad je ušla kontrola u autobus odmah je rekao da LJ. nema kartu i da joj je nakon naloga kontrolora kartu izdao. Kontrolor nije hteo da unese u zapisnik da LJ. nije imala novca za kartu.

Tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu rešenjem 8945 od 29.08.2011. godine, a kao razlog prestanka radnog odnosa navedeno je to što je na osnovu izveštaja iz zapisnika linijske kontrole prilikom vršenja kontrole autobusa kojim je upravljao na relaciji LJ.–B. zatečena putnica koja nije imala kartu. Osporenim rešenjem konstatovano je da je tužilac izvršio povredu radne obaveze iz člana 94. stav 2. tačka 1, 18, 29 Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog.

Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog propisano je da kada vozač radi sa kondukterom nije računopolagač, a kada radi sa kartama vozač je računopolagač. Uputstvom o radu računopolagača u odeljku 5, stav 1, tačka 8 računopolagačima se zabranjuje prevoz putnika bez karte, ali pri tome važećim aktima tuženog nije precizno propisano šta tačno treba da radi računopolagač u slučaju kada se u autobusu pojavi putnik koji kaže da nema novca.

Tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu na osnovu navedenih odredaba Pojedinačnog kolektivnog ugovora kao i odredbe člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, kojom odredbom je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to između ostalog ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Naime, pored utvrđivanja povrede radne obaveze za davanje otkaza ugovora o radu zbog povrede radne obaveze mora da postoji i krivica zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je primenjeno materijalno kada je tužbeni zahtev usvojen i kada je utvrđeno da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za otkaz ugovora o radu na inicijativu poslodavca zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu u vezi člana 94. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog.

Naime, pored utvrđivanja povrede radne obaveze za davanje otkaza ugovora o radu zbog povrede radne obaveze, mora da postoji krivica zaposlenog za učinjenu povredu radne obaveze. U konkretnom slučaju pravilno su nižestepeni sudovi utvrdi da tužilac nije svojom krivicom učinio povredu radne obaveze iz člana 94. stav 2. tačka 1, 18 i 29. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog koje povrede su navedene kao razlozi za otkaz ugovora o radu od strane tuženog. Stoga i po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju ne stoje razlozi za otkaz ugovora o radu u smislu navedenih odredaba Pojedinačnog kolektivnog ugovora i člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu, pa je pravilno poništeno kao nezakonito navedeno rešenje tuženog.

Nisu osnovani navodi revizije tuženog kojim se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

                                                                                                                        Ljubica Milutinović,s.r.