O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2386/22 od 20.06.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2235/2021 od 01.03.2022. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji AA, za period od 01.06.2018. godine do 31.05.2021. godine, isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 48.018,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2022. godine do isplate, kao i iznos od 9.528,00 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 14.02.2022. godine, i na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 39.230,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2022. godine do isplate kao i iznos od 7.844,50 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate od dospelosti do 14.02.2022. godine (stav prvi i drugi izreke); obavezana tužena da tužiocu BB za period od 01.06.2018. godine do 31.05.2021. godine isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 48.894,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2022. godine do isplate kao i iznos od 10.167,02 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 14.02.2022. godine i na ime naknade regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 39.230,31 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2022. godine do isplate kao i iznos od 7.844,50 dinara na ime zakonske zatezne kamate obračunate od dospelosti do 14.02.2022. godine (stav treći izreke), obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 86.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav četvrti izreke). Tužioci su oslobođeni plaćanja troškova sudske takse (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužene u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, i to tužilja AA na radnom mestu ..., a tužilac BB na radnom mestu ... . U spornom periodu tuženi je obračunavao i isplaćivao platu tužiocima primenom koeficijenta od 7,39 za tužilju AA i 8.98 za tužioca BB (koji je množio sa osnovicom koju utrvrđuje Vlada republike Srbije). Tako obračunata osnovna zarada bila je manja od minimalne zarade, zbog čega je tuženi vršio doplatu do visine njenog iznosa. U obračunskim listama nisu nominalno bile iskazivane visine naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi materijalnog prava citiranih u obrazloženjima presuda usvojili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, tužiocima je u spornom periodu isplaćivana plata u visini minimalne zarade u kojoj nisu sadržane sporne naknade, zbog čega tužioci imaju pravo na njihovu isplatu u visini utvrđenoj veštačenjem, prema kriterijumima iz Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti koji su najpovoljniji za tuženu.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 34/01 ... 86/19) propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Odredbom člana 3. stav 1. tog zakona propisano je da osnovicu za obrčaun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne Skupštine Republike Srbije. Prema odredbi člana 4. stav 1. navedenog zakona, koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a po stavu 2. istog člana koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Koeficijent za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama utvrđeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u državnim organima i javnim službama koje je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog i za ishranu u toku rada, ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbe tog zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2.).

U konkretnom slučaju, na utvrđivanje i obračun plate tužilaca, kao i naknada i dodataka po osnovu rada primenjuju se propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava i obaveze i odgovornosti zaposlenih u državnim organima nisu drugačije uređene. S obzirom da je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ta odredba posebnog zakona isključuje primenu odredbe člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu. Pošto je naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu tužiocima isplaćivana kroz koeficijent za obračun njihove plate, ne pripada im pravo na dodatnu isplatu naknade i troškova koje tužbom potražuju, bez obzira na činjenicu da im je plata isplaćivana u visini minimalne zarade.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima celokupnog postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. ZPP. Tužena je uspela u sporu i zato ima pravo na naknadu troškova postupka shodno opredeljenom zahtevu, i to za sastav odgovora na tužbu u i jedan obrazloženi podnesak iznosu od po 9.000,00 dinara, sudske takse na ime odgovora na tužbu u iznosu od 6.653,74 dinara, prisustvo advokata na jednom održanom ročišta u iznosu od 10.500,00 dinara i sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić