Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio tužilac na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu Ugovora o radu broj .. od 15.07.2013. godine primljen u vojnu službu u svojstvu profesionalnog vojnika, čin desetara, na tri godine od 15. juna 2013. godine do 14. juna 2016. godine, radi obavljanja dužnosti izviđača u VP ... . Rešenjem Vojne pošte ... broj .. od 13.07.2016. godine tužilac je razrešen profesionalne vojne službe istekom ugovorenog roka, sa danom 13.07.2016. godine. U potvrdi VP ... od 13.07.2016. godine konstatovano je da je tužilac angažovan na osnovu naredbe, da nije iskoristio godišnji odmor i prekovremeni rad, da je zaradio 272 radna sata i da nije koristio godišnji odmor za 2016. godinu od 35 radnih dana. Zaključkom VP ... broj .. od 19.12.2016. godine odbačen je zahtev tužioca radi donošenja rešenja za priznanje prava na naknadu 272 sata prekovremenog rada i upućen je da svoj zahtev ostvaruje u parničnom postupku. Iz iskaza svedoka BB, koji je radio u jedinici u kojoj i tužilac od avgusta 2016. godine, utvrđeno je da se u poslednje dve godine pravi presek i plan preraspodele u periodu od šest meseci, da sate nisu mogli da iskoriste, da je praksa kod tuženog da se donose pojedinačna rešenja o pretvaranju prekovremenih sati u slobodne dane, ali da se tada nisu donosila takva rešenja. Iz iskaza tužioca je utvrđeno da je od tužene tražio da koristi godišnji odmor i prekovremene sate, ali da mu nije odobreno zbog nedostatka ljudstva, te da su rešenja o pretvaranju prekovremenih sati u slobodne dane donošena samo kada zaposleni želi da raskine ugovor o radu, da se pravio plan korišćenja prekovremenih sati, ali da nije poštovan zbog manjka ljudi. Na osnovu nalaza veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da materijalna šteta za 272 radna sata koja nisu iskorišćena kao slobodni sati iznosi 63.191,71 dinar.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 98. i člana 13. tačka 3) Zakona o vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 116/07, 88/09, 101/10 – dr. zakon, 88/15- odluka US), člana 23. stav 1. tačka 3) Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica i člana 34. st. 1. i 3. Pravilnika o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije ( „Službeni vojni list“, br. 28/11, 28/1 i 31/15), našao da tužena zbog nedostatka ljudstva nije omogućila tužiocu da iskoristi slobodne dane koji mu pripadaju po osnovu prekovremenog rada i da nije dokazala da je tužiocu isplaćena naknada koja mu u skladu sa Pravilnikom pripada, pa je na osnovu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužioca i dosudio mu naknadu u visini utvrđenoj veštačenjem, sa zakonskom zateznom kamatom shodno čl. 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema stanovištu drugostepenog suda, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo. Naime, s obzirom da je tužilac profesionalni vojnik na službi u VP ..., to se saglasno odredbama člana 141. st. 1, 2. i 3. Zakona o Vojsci Srbije o spornom pravu tužioca na uvećanu zaradu za prekovremeni rad odlučuje u upravnom postupku pred nadležnim vojnim organom. U konkretnom slučaju tužilac je propustio da protiv zaključka VP ... od 19.12.2016. godine, kojim je odbačen njegov zahtev za priznavanje prava na naknadu za 272 sata prekovremenog rada, izjavi žalbu, zbog čega je propustio da zaštitu ostvari u upravnom postupku i upravnom sporu. Tužilac, dakle, nije preduzeo sve potrebne radnje radi ostvarivanja prava na naknadu za prekovremeni rad. Kako nije postojala odluka upravnog organa kojim je tužiocu priznato pravo na novčanu naknadu, to u slučaju neisplate te naknade nema nezakonitog postupanja organa tužene, a tužilac nema pravo na naknadu štete po članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. S obzirom da se zaštita pojedinačnih prava vojnih službenika i nameštenika po Zakonu o Vojsci obezbeđuje u upravnom postupku i kroz kontrolu zakonitosti konačnih upravnih akata vojnih upravnih organa u upravnom sporu, što je u konkretnom slučaju izostalo, neosnovan je zahtev tužioca za isplatu predmetne naknade.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pogrešno je u presudi drugostepenog suda primenjeno materijalno pravo, usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 34. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“, broj 28/11, 18/13 dr. pravilnik, 15/14, 18/14 i 31/15) je propisano, pored ostalog: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji po pisanom nalogu nadležnog starešine radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); prekovremeni rad se tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta češće zahteva tako obiman prekovremeni rad, može da se isplati dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26 % vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3); profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji prekovremeno radi u slučajevima propisanim članom 83. st. 1. i 2. Zakona, ne pripada uvećanje iz člana 31. i 32. ovog pravilnika i iz stava 1. i 3. ovog člana (stav 4).

Odredbom člana 15. stav 1. istog Pravilnika propisano je da oficiru, odnosno podoficiru u radnom odnosu na određeno vreme i profesionalnom vojniku, zbog posebnih uslova pod kojima vrši službu u Vojsci Srbije propisanih članom 83. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije, pripada koeficijent za posebne uslove službe u Vojsci Srbije u visini 20% osnovnog koeficijenta.

Rad duži od punog radnog vremena predviđen je članom 83. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 116/07 ... 10/15), kao elemenat posebnih uslova pod kojima profesionalno vojno lice (oficir, podoficir i profesionalni vojnik) vrši službu u Vojsci Srbije, zbog kojih se utvrđuje koeficijent za obračun plate koji je za 20% do 50% veći od koeficijenta utvrđenog na osnovu položaja i čina, a u okviru sredstava za plate obezbeđenih u budžetu Republike Srbije namenjenim za finansiranje odbrane. Prema stavu 2. tog člana, pod radom dužim od punog radnog vremena iz stava 1. istog člana smatra se rad u slučaju preduzimanja mera pripravnosti, uzbune u jedinici, odnosno ustanovi, za vreme vojnih vežbi, borbe protiv elementarnih nepogoda, dežurstva ili slične dužnosti u komandi, jedinici ili ustanovi Vojske Srbije, kao i u prilikama koje zahtevaju da se produži započeti rad čije bi obustavljanje ili prekidanje imalo štetne posledice za operativnu sposobnost komande, jedinice odnosno ustanove, ili bi bila naneta materijalna šteta, ili ugroženi životi i zdravlje vojnih lica i drugih građana.

S obzirom da je zahtev tužioca za donošenje rešenja o priznavanju prava na naknadu za 272 sata prekovremenog rada u konkretnom slučaju odbačen zaključkom VP ... broj .. od 19.12.2016. godine zbog nepostojanja uslova za pokretanje postupka i da prema potvrdi iste Vojne pošte tužilac do 13.07.2016. godine, kada je razrešen profesionalne vojne službe, nije iskoristio prekovremeni rad, a zaradio je ukupno 272 sata, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da se o pravu tužioca na uvećanu zaradu za prekovremeni rad odlučuje u upravnom postupku pred nadležnim vojnim organom, te da zbog nepostojanja odluke upravnog organa kojim je tužiocu priznato pravo na novčanu naknadu, nema nezakonitog postupanja organa tužene u slučaju neisplate te naknade.

Ovakav zaključak drugostepenog suda posledično je doveo do nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, imajući u vidu da je tužilac u vojnoj službi bio u svojstvu profesionalnog vojnika, za koja lica je odredbama Zakona o Vojsci Srbije i Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije propisan poseban način utvrđivanja koeficijenta za obračun plate, od koga zavisi i pravo tužioca na uvećanje zarade za prekovremeni rad.

Drugostepeni sud će u ponovnom postupku, s obzirom da je ranije u ovom sporu presudom Gž1 303/19 od 19.04.2019. godine ukinuo presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1233/17 od 22.10.2018. godine u delu u kome je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu materijalne štete za neiskorišćenje sate prekovremenog rada, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iskazanom u ovom rešenju, pravilnom primenom materijalnog prava doneti na zakonu zasnovanu odluku o zahtevu tužioca, kao i zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka koja zavisi od ishoda spora.

Na osnovu svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić