.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 347/2015
10.06.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Ljubice Milutinović, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Biljane Dragojević, članova veća, u parnici tužioca R.D. iz C., čiji je punomoćnik O.S.V., advokat u S., protiv tuženog AD F.š. C. iz C., čiji su punomoćnici D.S. i A.G., advokati u B., radi utvrđenja i isplate, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1389/14 od 01.10.2014. godine, u sednici održanoj 10.06.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1389/14 od 01.10.2014. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Somboru, Sudska jedinica u Kuli P1 1291/13 od 28.11.2013. godine, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova koji je zaključio sa tuženim za period od 01. jula 2008. do 01. septembra 2011. godine, da se utvrdi da je stekao svojstvo radnika na određeno vreme kod tuženog sa 01. julom 2008. godine do 30. aprila 2009. godine i od 07. jula 2009. do 04. septembra 2010. godine, transformacijom radnog angažovanja u radni odnos, da se utvrdi da je stekao svojstvo radnika na neodređeno vreme kod tuženog sa 07. septembrom 2010. godine po sili zakona, što je tuženi dužan da prizna i trpi, te da tužioca rasporedi na poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom i potrebama posla, da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćene razlike naknade za obavljeni rad isplati pojedinačne mesečne iznose naznačene u izreci ove presude za period od jula 2008. do decembra 2011. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa pa do isplate, da se obaveže tuženi da tužiocu isplati naknadu za korišćenje godišnjeg odmora za 2008, 2009, 2010. i 2011. godinu u iznosima navedenim u izreci pobijane presude, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pojedinačnih iznosa pa do isplate, te da tužiocu nadoknadi troškove postupka sa kamatom od presuđenja pa do isplate. Odbijen je i eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ništavi ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova koje je zaključio sa tuženim u periodu od 01. jula 2008. zaključno sa ugovorm od 01.septembra 2011. godine, da se utvrdi da je stekao svojstvo radnika na određeno vreme kod tuženog sa danom 01. julim 2008. godine do 30. aprila 2009. godine i od 07. jula 2009. do 19. januara 2011. godine, od 21. marta 2011. do 31.jula 2011. godine i od 01. septembra do 31. decembra 2011. godine, transformacijom radnog angažovanja u radni odnos, da se utvrdi da je stekao svojstvo radnika na neodređeno vreme sa 09. januarom 2012. godine po sili zakona, što je tuženi dužan da prizna i da tužioca rasporedi na poslove u skladu sa njegovom stručnom spremom i potrebom posla, kao i da se obaveže da mu na ime razlike neisplaćenih zarada za utuženi period isplati pojedinačne mesečne iznose kao u izreci prvostepene presude, kao i naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2008, 2009, 2010. i 2011. godinu sa kamatom i troškovima postupka. Poslednjim stavom izreke tužilac je obavezan da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 241.320,00 dinara u roku od 8 dana.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1389/14 od 01.10.2014. godine, žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi se bavi preradom šećerne repe i u vreme kampanje, postoji potreba za angažovanjem sezonskih radnika zbog povećanog obima posla, kada se posao organizuje u tri smene. Sezonski radnici u vreme kampanje obavljali su poslove rastapanje šećera, lagerovanje šećera, kao i druge poslove kao što je čišćenje, štosovanje šećera i rezanaca i drugo. Tužilac je kod tuženog bio na radu u periodu od 01. jula 2008. godine do 30. decembra 2011. godine sa provremenim prekidima, a po osnovu ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova na poslovima radnika na pakovanju, magacinskog radnika i drugih poslova na utovaru gotovih proizvoda i čišćenju radnog prostora. U periodu 09. januara do 29. februara 2012. godine, radio je kod tuženog po ugovoru koji je zaključio sa omladinskom zadrugom, a ne sa tuženim. Po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima tužilac je bio kod tuženog na radu u 2008. godini 178 radnih dana, u 2009. godini 258, u 2010. godini 307 radnih dana i u 2011. godini 250 radnih dana, a sve u zavisnosti od potrebe posla. U tom periodu tužilac je obavljao različite, uglavnom teže fizičke poslove. Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta kod tuženog nije predviđeno radno mesto ''magacinski radnik''. Pomenutim ugovorima detaljni su opisani poslovi koje će obavljati, kao i sve druge po nalogu neposrednost rukovodioca, s tim što je posebno naglašeno da se radi o pomoćnim poslovima u magacinu šećera i rezanaca, a ugovorena je naknada za rad na 650 bodova. U postupku su utvrđeni i iznosi naknada koje je tuženi isplatio tužiocu i pojedinačni mesečni iznosi za utuženi period.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a primenjujući odredbe člana 32. stav 2. i člana 37. stav 1. Zakona o radu, sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca kako primarni, tako i eventualni, ocenjujući da je tužilac radio kod tuženog po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, kao rad van radnog odnosa, koji se ne može transformisati u radni odnos, kako je to zahtevano podnetom tužbom, a sama činjenica da je u određenom periodu radio duže nego što je to predviđeno članom 197. istog zakona, nije od značaja za punovažnost navedenih ugovora.
Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.
Naime, radni odnos se saglasno članu 30. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', broj 24/05), zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Posebnim odredbama ovog zakona, kao rad van radnog odnosa, definisani su privremeni i povremeni poslovi, tako što je u članu 197. propisano da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. U konkretnom slučaju, tužilac je angažovan na obavljanju sezonskih poslova za vreme kampanje branja i prerade šećerne repe, kada kod tuženog postoji potreba za angažovanjem tih radnika zbog povećanog obima posla i to na poslovima koji nisu sistematizovani kao stalna radna mesta i koji se uglavnom tretiraju kao pomoćni poslovi. Imajući u vidu upravo karakter ovih poslova, da se radi o povremenim poslovima, zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, koji ne može prerasti u radni odnos, pa ni u situaciji kada traje duže nego što je to zakonom predviđeno, kao u konkretnom slučaju. Ovaj sud je saglasan sa navodima revizije da se ovaj institut povremenih i privremenih poslova može zlupotrebljavati i koristiti u situacijama kad kod poslodavca postoji stalna potreba za obavljaljem određenog posla, ali u konkretnom slučaju, prema utvrđenom činjeničnom stanju koje se u postupku po reviziji ne može ispitivati, tužilac je obavljao poslove na kojima je angažovan samo za vreme kampanje šećerne repe, za koje tuženi kao poslodavac nije predvideo stalna radna mesta. Sistematizacija radnih mesta, obim i opis poslova, broj izvršilaca i drugo vezano za obavljanje delatnosti, je u isključivoj nadležnosti poslodavca, odnosno njegovog poslovodnog organa, a tužilac u toku ovog postupka nije dokazao da je tuženi prilikom zaključenja osporenih ugovora, zloupotrebio svoja ovlašćenja.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Ljubica Milutinović, s.r.
