U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragoljub Palević, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Elektroprivreda Srbije“, Beograd, utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5031/21 od 23.12.2021. godine, u sednici održanoj 08.10.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5031/21 od 23.12.2021. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 849/2019 od 16.06.2021. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje tužbe kao u podnesku od 23.03.2021. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je tužilja kod tuženog dana 09.02.2018. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, što je tuženi dužan priznati, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, a kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je kod tuženog dana 01.07.2017. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme do 08.02.2018. godine. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i kao nezakonita poništena odluka tuženog od 19.03.2021. godine po osnovu koje je tužilji otkazan ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 17.12.2020. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je tužba povučena u delu kojim je tužilja tražila da se utvrdi da su ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 01.02.2016. godine pa nadalje pojedinačno naznačeni ovim stavom izreke, a zaključeni između tuženog i tužilje ništavi i kao takvi ne proizvode pravno dejstvo, kao i eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme radi obavljanja poslova ... . Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 156.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5031/21 od 23.12.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava drugog izreke kojim je utvrđeno da je tužilja kod tuženog dana 09.02.2018. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme i tužbeni zahtev tužilje u tom delu je odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se kao nezakonita poništi odluka tuženog od 19.03.2021. godine, na osnovu koje je tužilji otkazan ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 17.12.2020. godine i da se obaveže tuženi da tužilju vrati na rad, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi naknadi troškove postupka u iznosu od 156.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 3.800,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremenu izjavila tužilja zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka predviđena odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se samo formalno revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u periodu od 01.02.2016. godine do 31.03.2021. godine bila radno angažovana kod tuženog po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Po ovim ugovorima je, za sve vreme angažovanja kod tuženog, tužilja obavljala poslove - ..., koji su sistematizovani Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji kod tuženog. Tužilja između zaključenih ugovora nije imala prekid u radu, a radni odnos joj je prestao 31.03.2021. godine na osnovu osporene odluke tuženog od 19.03.2021. godine zbog isteka roka na koji je zasnovan.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su se stekli uslovi za primenu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 75/14), u vezi sa članom 37. istog zakona, te da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, bez obzira što je u ugovorima o privremenim i povremenim poslovima menjan naziv i poslovi radnog mesta (utvrđeno je da je tužilja u utuženom periodu obavljala iste poslove radnog mesta ...), kao i da je ovaj status stekla 09.02.2018. godine, a što istovremeno osporenu odluku tuženog od 19.03.2021. godine čini nezakonitom.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Prema oceni drugostepenog suda na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ broj 108/13...72/19), koji je u utuženom periodu bio na snazi. Prema stanovištu drugostepenog suda tužilja spada u kategoriju novih lica, sa kojima tuženi nije mogao da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme, zbog čega nema uslova ni za preobražaj radnog odnosa. Tužilji je radni odnos kod tuženog prestao po sili zakona istekom roka na koji je zasnovan, u smislu člana 175. tačka 1. Zakona o radu, što je osporenom odlukom tuženog od 19.03.2021. godine samo konstatovano.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje odbio i to iz razloga navedenih u obrazloženju pobijane presude.

Članom 197. stav 1. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Zakonsko ograničenje trajanja privremenih i povremenih poslova ne može se prema navedenoj odredbi produžavati. Dalje, odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom dva istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan, ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima, ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom šest navedenog člana 37. predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona, ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Odredbom člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“ broj 108/13...72/19), propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona odnosno propisa, u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je ocenio prvostepeni sud da su u konkretnom slučaju ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni protivno citiranoj odredbi člana 197. stav 1. Zakona o radu, koje je zapravo prvostepeni sud sve tretirao kao jedan ugovor o radu na određeno vreme, a koje je svakako duže od 24 meseca i protivno je članu 37. stav 2. Zakona o radu. Međutim, pravilno je drugostepeni sud zaključio da se u odnosu na tuženo javno preduzeće primenjuju odredbe o zabrani zasnivanja radnog odnosa propisane Zakonom o budžetskom sistemu, koje prvostepeni sud nije imao u vidu prilikom odlučivanja.

Po oceni Vrhovnog suda, a suprotno revizijskim navodima, norme Zakona o budžetskom sistemu su lex specialis i derogiraju norme Zakona o radu (u konkretnom slučaju odredbu člana 37.), što proizlazi i iz člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Dakle, nema mesta primeni odredbe člana 37. Zakona o radu, na koji se prvostepeni sud pozvao u prilog osnovanosti tužbenog zahteva, jer se njenoj primeni suprotstavlja odredba člana 27e stav 34. u vezi sa članom 105. Zakona o budžetskom sistemu. Propisima kojima se ograničava broj zaposlenih na neodređeno vreme imperativnog su karaktera. Polazeći od toga i u konkretnom slučaju se imaju primeniti odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa kako je istim bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima (uz saglasnost nadležnog organa Vlade), to je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev tužilje, jer nije moglo doći do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme u smislu člana 37. Zakona o radu. Sa tim u vezi su neosnovani navodi revizije da se tužilja ne može smatrati „novim licem“ i da ne traži zasnivanje novog radnog odnosa već utvrđivanje postojećeg radnog odnosa na neodređeno vreme, kada je tužilja stupila na rad za vreme važenja Zakona o budžetskom sistemu, te svakako nije ni mogla zasnovati radni odnos na neodređeno vreme dana 09.02.2018. godine. Sledom navedenog, zakonita je odluka tuženog od 19.03.2021. godine kojom je samo konstatovano da je tužilji prestao radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer isto ima samo deklaratorni karakter.

S obzirom na napred izloženo, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a kako se ostalim navodima revizije ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Odbijen je zahtev tužilje za naknadu revizijskih troškova imajući u vidu da po reviziji nije uspela, a u smislu člana 153. u vezi člana 165. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić