Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP, i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se, primenom člana 407. stav 1. ZPP, revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u utuženom periodu bila zaposlena u KBC Priština sa sedištem u Gračanici. Kao privremeno raseljeno lice tužilja je imala prijavljeno boravište u Nišu, u Ulici ... . Rešenjem o privremenom raspoređivanju KBC Priština – Gračanica broj .. od 06.09.2010. godine, tužilja je počev od 01.09.2010. godine privremeno raspoređena u Zdravstvenu ustanovu „Dom zdravlja Merošina“, ovde tuženog. Prema potvrdi tuženog broj .. od 01.02.2018. godine, tužilja je bila privremeno raspoređena kod tuženog u periodu od 01.03.2001. do 31.12.2007. godine. U utuženom periodu tuženi nije isplaćivao tužilji naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada. Cena mesečne karte na relaciji Niš- Merošina je u tom periodu iznosila 5.850,00 dinara, dok je mesečna karta gradskog prevoza za prvu zonu tarifnog sistema na teritoriji Grada Niša iznosila 1.980,00 dinara. Zakonski zastupnik tuženog se, na inicijativu zaposlenih sa Kosova obraćao KBC Priština radi isplate troškova prevoza. Prema dopisu KBC Priština, tužilja je zadržala svojstvo zaposlenog i 31.12.2017. godine je vraćena na rad kod svog poslodavca, koji joj je sve vreme isplaćivao zaradu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan, jer je u utuženom periodu tužilja bila zaposlena u KBC Priština, pa ne postoji obaveza tuženog da joj naknadi troškove za dolazak i odlazak sa posla.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da je tuženi, kao poslodavac kod koga je tužilja bila upućena na rad i obavljala faktički rad, u obavezi da tužilji naknadi troškove za dolazak i odlazak sa rada koje je ona nesporno imala, na osnovu člana 118. Zakona o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju u mesečnim iznosima od 7.830,00 dinara, s obzirom na to da je tužilja rad obavljala u Merošini, a da je prijavljeno boravište imala u Nišu, dok tuženi nije dokazao da je KBC Priština bio u obavezi da pored zarade isplaćuje i troškove zaposlenima koje je uputio na rad kod tuženog.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14 ) je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 171. stav 1. tačka 3) istog zakona, propisano je da poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada radi upućivanja na rad na odgovarajući posao kod drugog poslodavca u skladu sa članom 174. ovog zakona.

Prema odredbi člana 174. stav 1. navedenog zakona, zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na odgovarajući posao ako je privremeno prestala potreba za njegovim radom, dat u zakup poslovni prostor ili zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, dok traju razlozi za njegovo upućivanje, a najduže godinu dana, a prema stavu 2. istog člana zaposleni može, uz svoju saglasnost, u slučajevima iz stava 1. ovog člana i u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca i duže od godinu dana, dok traju razlozi za njegovo upućivanje. Stavom 4. istog člana je propisano da zaposleni sa poslodavcem kod koga je upućen na rad zaključuje ugovor o radu na određeno vreme.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno je u pobijanoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade troškova prevoza usvojen, a za svoju odluku drugostepeni sud je dao razloge koje u svemu kao pravilne i potpune prihvata i Vrhovni sud.

Kako je tužilja u utuženom periodu od 01.01.2015. do 31.12.2017. godine obavljala faktički rad kod tuženog i nesporno imala troškove za dolazak i odlazak sa rada, to joj za navedeni period pripada naknada tih troškova, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju na relaciji od prijavljenog boravišta u Nišu do Merošine gde je obavljala rad, a u iznosu utvrđenom u postupku. Budući da je tužilja faktički rad obavljala kod tuženog i da je stoga prava i obaveze iz radnog odnosa trebalo da ostvaruje kod tuženog, to je tuženi u obavezi da joj predmetne troškove naknadi. Bez uticaja je činjenica da je u utuženom periodu tužilji zaradu isplaćivao poslodavac kod koga je bila u radnom odnosu – KBC Priština, dok tuženi nije dokazao obavezu KBC Priština da pored zarade isplaćuje tužilji i druge troškove, dakle i troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada.

Iz izloženih razloga, neosnovano se navodima revizije ukazuje na nedostatak pasivne legitimacije na strani tuženog.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković