Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1 3396/2021 od 21.06.2022. godine, delimično je usvojen predlog tužene za donošenje dopunskog rešenja i obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka plati 33.000,000 dinara, dok je deo zahteva preko navedenog do traženog iznosa od 132.000,00 dinara odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i protiv pravnosnažnog dopunskog rešenja donetog u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija izjavljena protiv presude neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu ugovora o radu od 15.10.2015. godine zasnovao radni odnos kod tužene na određeno vreme, do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti rešenja o izboru kandidata po konkursu, na radnom mestu ... . Rešenjem direktora tužene od 25.09.2018. godine tužiocu je otkazan utovor o radu, koje je poništeno rešenjem Školski odbor tužene. Nakon toga je direktor tužene u ponovnom postupku doneo rešenje 19.10.2018. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, zbog smanjenja broja izvršilaca na poslovima na kojima je radio, primenom člana 126. stav 4. tačka 18. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, člana 12. stav 1. tačka 3. Pravilnika o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost srednjeg obrazovanja i vaspitanja, člana 83. stav 2. tačka 21. Statuta škole broj 229 od 24.02.2018. godine i člana 50. Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tužene od 01.10.2018. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da na poslovima ... već radi jedan izvršilac na neodređeno vreme, da je na tom radnom mestu došlo do smanjenja broja izvršilaca na jednog i da je tužiocu, koji je bio zaposlen na određeno vreme, morao da prestane radni odnos. Tužilac je protiv ovog rešenja izjavio žalbu, ali je ista odbijena rešenjem Školskog odbora tužene od 16.11.2018. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, jer je smatrao da je tužiocu radni odnos mogao da prestane, a ne da mu se otkaže ugovor o radu zbog smanjenja broja izvršilaca i da s tim u vezi tužena nije sprovela postupak utvrđivanja broja zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, kao i da nije istekao rok za koji je tužilac zasnovao radni odnos, niti je za isti raspisan konkurs, i da su stoga osporena rešenja nezakonita, kao i da se u smislu člana 31. stav 2. Zakona o radu ima smatrati da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se poništi rešenje tužene od 19.10.2018. godine, kojim mu je otkazan ugovor o radu od 15.10.2018. godine i rešenje Školskog odbora tužene od 16.11.2018. godine, kao nezakonita i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad i da mu prizna sva prava na rad i po osnovu rada. Ovo, jer je smatrao da zbog nemogućnosti raspisivanja konkursa i nepostojanja radnog mesta koje je tužilac obavljao, da je otpao osnov zaključenja ugovora, zbog čega nema mesta poništaju pobijanih rešenja niti vraćanju tužioca na rad, sve primenom odredbi Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, Zakona o budžetskom sistemu, Pravilnika o kriterijumima i standardima za finansiranje ustanove koja obavlja delatnost srednjeg obrazovanja i vaspitanja iz 2015, 2016. i 2018. godine. U preostalom delu, kojim je utvrđeno da se ima smatrati da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, s obzirom da je o tom zahtevu tužioca pravnosnažno odlučeno.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovane zahteve tužioca.

Zakon o radu, na opšti način reguliše radnopravne odnose, tako što propisuje rad na neodređeno vreme kao pravilo, a rad na određeno vreme kao izuzetak koji je moguć pod jasno propisanim uslovima. U ustavnovama predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, zasnivanje, postojanje i prestanak radnog odnosa reguliše poseban zakon – Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji se u vezi uslova i načina zasnivanja radnog odnosa odnosi na sve kategorije zaposlenih lica, ne samo na lica koja neposredno obavljaju vaspitno obrazovni rad (nastavnik, vaspitač, stručni saradnik i drugo lice) već i na zaposlene koji obavljaju druge (pomoćne) poslove. Prema članu 132. stav 1. tačka 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 72/2009, 52/2011 i 55/2013), koji se primenjivao u vreme kada je tužilac zaključio ugovor o radu na određeno vreme propisano je da ustanova može da primi u radni odnos na određeno vreme bez konkursa lice do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017. 27/2018 – dr. zakon), članom 155. stav 3. tačka 3. propisano je da izuzetno, ustanova bez konkursa može da primi u radni odnos na određeno vreme lice do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti odluke o izboru kandidata po konkursu za prijem u radni odnos, a najkasnije do 31. avgusta tekuće školske godine.

Tužilac je prema ugovoru o radu od 15.10.2015. godine, zasnovao radni odnos kod tužene na radnom mestu ..., na određeno vreme, do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti rešenja o izboru kandidata po konkursu. Da bi tužilac po navedenom osnovu bio primljen u radni odnos na određeno vreme, preduslov je da je postupak za preuzimanje zaposlenog iniciran ili da je raspisan konkurs. Cilj zaposlenja na određeno vreme u tom slučaju je da se premosti period do skorog i izvesnog prijema lica u stalni radni odnos. To znači da je pokretanje procedure preuzimanja zaposlenog, odnosno raspisivanje konkursa za prijem u stalni radni odnos od neposrednog značaja za zakonitost samog rešenja o zasnivanju radnog odnosa na određeno vreme. Kako ovaj uslov za zasnivanje radnog odnosa nije nastupio, to se tužilac ne može pozivati na radnopravnu zaštitu, jer je njegov radni odnos zasnovan protivno zakonu. Taj uslov nije postojao ni tokom radnog odnosa niti je naknadno nastupio, već je izvesno da se ovaj uslov neće ostvariti ni u bliskoj budućnosti, upravo sa razloga sa kojih je osporeno rešenje tužene doneto - da na poslovima ... već radi jedan izvršilac na neodređeno vreme i da je došlo do smanjenja broja izvršilaca na jednog. Stoga je tužiocu, koji je bio zaposlen na određeno vreme prestao radni odnos zakonito. Upravo je izvesnost nastupanja raskidnog uslova, tj. izvesnost trajanja radnog odnosa karakteristična za radni odnos po članu 132. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji se primenjivao u vreme kada je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme, a donošenjem novog zakona, to vreme je ograničeno - najkasnije do 31. avgusta tekuće školske godine. S obzirom da je ugovor o radu tužioca zasnovan protivno zakonu, budući da nastupanje raskidnog uslova nije bilo izvesno, a sa donošenjem novog zakona je izvesno, to je tužena donela zakonito rešenjem kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Osim toga, radni odnos tužioca je svakako bio vremenski ograničenog trajanja.

S obzirom na to da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme kod tužene na osnovu člana 132. stav 1. tačka 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja – do preuzimanja zaposlenog, odnosno do konačnosti rešenja o izboru kandidata po konkursu, što podrazumeva da je već u vreme zaključenja ugovora o radu bilo izvesno preuzimanje zaposlenog odnosno da je konkurs raspisan, a kako to nije bilo izvesno niti je konkurs raspisan, to u ovom slučaju je dovedeno u pitanje i postojanje zakonskog osnova za zasnivanje radnog odnosa tužioca na određeno vreme. Naime, na taj način bi radni odnod na određeno vreme po ovom zakonskom osnovu čiji je smisao da se premosti period od skorog i izvesnog angažovanja drugog zaposlenog u propisanoj proceduri bio obesmišljen.

Činjenica da li je došlo do smanjenja broja zaposlenih, nije od uticaja na pobijanu odluku, s obzirom da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme, a u smislu člana 132. stav 1. tačka 2. tada važećeg Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Navodi revizije tužioca koji se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, upućuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu posebno razmatrani, budući da ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije protiv dopunskog rešenja o troškovima postupka, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, u vezi člana 420. stav 6. istog zakona, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Članom 420. stav 1. ZPP, propisano je da se revizija može izjaviti i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, ali primenom stava 2. istog člana, revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude, što znači da je uslovljena graničnom vrednošću za izjavljivanje revizije, propisane članom 403. stav 3. ZPP.

Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima se samo vrednost glavnog duga, dok se prema stavu 2. istog člana, kamate, ugovorena kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni dug.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je u konkretnom slučaju revizija izjavljena protiv rešenja kojim je odlučeno o sporednom traženju tužioca koje ne čini njegovo glavno potraživanje, to je revizija nedozvoljena. Bez uticaja je to što je odluka o glavnoj stvari preinačena, u kom slučaju bi po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, revizija uvek bila dozvoljena, ali u ovom slučaju revizija nije dozvoljena, s ozbirom da je izjavljena protiv rešenja o troškovima postupka.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić