Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 176/22 od 25.02.2022. godine, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Takođe, bez uticaja su revizijski navodi da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka pred drugostepenim sudom, jer tužilac ne obrazlaže u čemu se sastoji navedena povreda, pa stoga revizijski sud ovaj revizijski razlog nije posebno cenio.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju „Humanitarna fondacija Novi Beograd“ je osnovana od strane Gradske opštine Novi Beograd, a po čijem Statutu Skupština gradske opštine imenuje i razrešava direktore javnih preduzeća, ustanova, organizacija i službi čiji je osnivač. Odlukom Gradske opštine Novi Beograd od 24.08.2016. godine, „Humanitarna fondacija Novi Beograd“ pripojena je tuženoj, nakon čega su naznačene humanitarne fondacije dana 12.09.2016. godine zaključile ugovor o statusnoj promeni pripajanjem i prenošenjem celokupne imovine, prava i obaveza uz prestanak postojanja fondacije koja se pripaja. Tužena je pravni sledbenik „Humanitarne fondacije Novi Beograd“. Rešenjem o imenovanju direktora pravnog prethodnika tužene od 28.09.2015. godine, Skupština gradske opštine Novi Beograd imenovala je tužioca za direktora ove humanitarne fondacije. Nakon toga, ugovorom o radu od 09.10.2015. godine tužilac je sa pravnim prethodnim tužene zasnovao radni odnos na određeno vreme od 29.09.2015.godine do 29.09.2019. godine - do isteka roka na koji je imenovan, odnosno do njegovog razrešenja. Prema članu 4. istog ugovora ako direktor po isteku vremena na koje je imenovan, ne bude ponovo imenovan na istu dužnost ili te dužnosti bude razrešen pre isteka vremena na koje je imenovan, prestaje mu radni odnos. Skupština gradske opštine Novi Beograd razrešila je tužioca funkcije direktora rešenjem o razrešenju od 03.12.2015. godine, pa je upravni odbor pravnog prethodnika tužene doneo odluku od 11.12.2015. godine kojom je konstatovano da je tužiocu prestao radni odnos zaključno sa 03.12.2015. godine kada ga je Skupština gradske opštine novi Beograd razrešila funkcije direktora.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepni sudovi zaključuju da tužbeni zahtev za poništaj odluke upravnog odbora pravnog prethodnika tužene od 11.12.2015. godine nije osnovan. Obrazlažu da je tužilac zaključio ugovor o radu na određeno vreme koji je predviđao mogućnost prestanka radnog odnosa i pre vremena na koji je zaključen ukoliko se donese odluka o razrešenju. Imajući u vidu da je skupština pravnog prethodnika tuženog donela odluku o razrešenju tužioca sa funkcije direktora, ispunjeni su uslovi za prestanak radnog odnosa danom razrešenja, a odluka upravnog odbora koja se pobija je deklerativnog karaktera. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi odbijaju tužbeni zahtev za poništaj odluke upravnog odbora pravnog prethodnika tužene od 11.12.2015. godine, i posledično tome zahtev za naknadu štete.

Revident ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova. Smatra da je povređeno materijalno pravo jer radni odnos prestaje danom dostavljanja rešenja, što ovde nije ispoštovano. Takođe ukazuje da njegov poslodavac nije bila Skupština gradske opštine Novi Beograd, nego pravni prethodnik tuženog, pa stoga Skupština nije bila ovlašćena da odlučuje o radnopravnom statusu tužioca, te da se rešenje o razrešenju ticalo samo poslovodne funkcije, a ne i radnopravnog statusa. Ukazuje da je ugovorom o radu regulisano 18 slučajeva u kojima je poslodavac mogao da otkaže ugovor o radu tužiocu, ali ni jedan od tih slučajeva nije ostvaren, pa stoga rešenje o razrešenju koje je donela Skupština nije moglo biti razlog za prestanak radnog odnosa.

Revizija tužioca nije osnovana.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo na osnovu kog su odbili tužbeni zahtev za poništaj odluke upravnog odbora pravnog prethodnika tužene od 11.12.2015. godine.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je radni odnos zasnovao na određeno vreme od 29.09.2015. godine do 29.09.2019. godine - do isteka roka na koji je imenovan, odnosno do njegovog razrešenja. Reč je o posebnom radnopravnom statusu iz člana 48. stav 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/05 ...75/14) koji je izdvojen kao posebna glava pod nazivom „Ugovor o pravima i obaveza direktora“, i karakteriše ga mogućnost prestanka radnog odnosa (ukoliko je zasnovan na određeno vreme) istekom mandata na koji je direktor biran ili njegovim razrešenjem. Kod ovakvog načina zasnivanja radnog odnosa, njegova svrha se praktično iscrpljuje obavljanjem funkcije direktora, pa kada ta funkcija prestane iz bilo kog razloga, prestaje i radnog odnos. Suprotno navedenom, ukoliko je ugovor o radu sa direktorom zaključen na neodređeno vreme, prestankom funkcije direktora ne prestaje automatski i radni odnos, već je neophodno da za to budu ispunjeni drugi formalni i materijalnopravni uslovi propisani Zakonom o radu za prestanak radnog odnosa. Upravo je u ugovoru o radu koji je tužilac zaključio sa tuženom u članu 4. predviđeno da ako direktor po isteku vremena na koje je imenovan, ne bude ponovo imenovan na istu dužnost ili te dužnosti bude razrešen pre isteka vremena na koje je imenovan, prestaje mu radni odnos, što je u skladu sa odredbom člana 48. stav 3. Zakona o radu. Iz navedenih razloga, rešenje Skupštine gradske opštine Novi Beograd kojom je razrešila tužioca funkcije direktora rešenjem o razrešenju od 03.12.2015. godine, predstavlja osnov za prestanak funkcije direktora, ali i osnov za prestanak radnog odnosa budući da je ostvaren jedan od uslova iz člana 4. ugovora o radu (kao i člana 48. stav 3. Zakona o radu), a to je razrešenje. Odluka upravnog odbora pravnog prethodnika tuženog od 11.12.2015. godine kojom je konstatovano da je tužiocu prestao radni odnos zaključno sa 03.12.2015.godine, deklerativnog je karaktera kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, i ona ne predstavlja pravni akt na osnovu kog je tužiocu formalno prestao radni odnos. Stoga, neosnovani su revizijski navodi kojim tužilac ukazuje da tuženi nije doneo rešenje o otkazu ugovora o radu, te da radni odnos nije mogao da prestane pre dostavljanja rešenja o prestanku radnog odnosa, jer kao što je napred rečeno, radni odnos tužioca prestao je po samom zakonu, nastupanjem pravno relevantne činjenice - razrešenje sa funkcije direktora.

Takođe, nisu od uticaja revizijski navodi da Skupština gradske opštine Novi Beograd nije mogla da odlučuje o radnopravnom statusu tužioca. Ovo iz razloga što je Skupština gradske opštine Novi Beograd samo razrešila tužioca funkcije direktora, a što je bilo u skladu sa njenim tadašnjim statutarnim ovlašćenjima (nesporno među strankama). Posledice po radnopravni status tužioca u slučaju razrešenja bile su izričito predviđene ugovorom o radu (a i zakonom), i nastupile su danom razrešenja, pa se stoga ne može govoriti o prekoračenju ovlašćenja Skuštine gradske opštine Novi Beograd, niti neovlašćenom zadiranju u radnopravni status tužioca.

Nadalje, irelevantan je revizijski navod da radni odnos tužiocu nije prestao ni iz jednog razloga predviđenom ugovorom o radu. Kao što je napred rečeno, model zasnivanja radnog odnosa uslovljava i način prestanka istog, pa kako je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme uslovljen trajanjem mandata direktora, to onda ostvarivanje nekog od propisanih razloga za prestanak radnog odnosa na koji revident ukazuje, nije od značaja, u situaciji kada je radni odnos tužiocu prestao zbog razrešenja sa funkcije direktora.

Iz navedenih razloga, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić