Rev2 3526/2021 3.19.1.25.1; revizija; 3.5.9; zarada, minimalna zarada, minimalna cena rada, naknada zarade i druga primanja

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3526/2021
25.03.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Grčić, advokat iz ..., protiv tuženog JP „EPS“ – Ogranak TENT Beograd – Obrenovac, čiji je punomoćnik Aleksandar Budalić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2969/21 od 25.08.2021. godine, u sednici održanoj dana 25.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tuženog i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2969/21 od 25.08.2021. godine, tako što se ODBIJA žalba tužioca kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 799/17 od 26.05.2021. godine.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom plati 27.500,00 dinara na ime troškova revizijskog postupka, u roku od osam dana od dana dostavljanja presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P1 799/17 od 26.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati 1.433,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.07.2014. godine pa do isplate i 5.767,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.08.2014. godine pa do isplate, kao i da na dosuđene novčane iznose uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih sve u roku od osam dana. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 925,00 dinara u roku od osam dana.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2969/21 od 25.08.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati razliku uvećane zarade po osnovu rada u smenama i to iznos od 1.433,17 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.07.2014. godine pa do isplate i iznos od 5.767,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.08.2014. godine pa do isplate, kao i da na navedene iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na ime tužioca RF za PIO u roku od 15 dana od dana prijema pisanog prepisa presude. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 68.000,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tuženog i ostvario časove smenskog rada. Kolektivnim ugovorom za privredno društvo „Termoelektrane Nikola Tesla“ DOO Obrenovac od 20.02.2010. godine bilo je predviđeno da se koeficijent poslova svakog radnog mesta utvrđuje na osnovu složenosti poslova, odgovornosti u radu i uslova rada, u skladu sa metodologijom za vrednovanje radnih mesta i tabelarnim delom koeficijenta tipskih radnih mesta koje sporazumno utvrđuju poslodavac i sindikat, te da će smenski rad biti posebno vrednovan metodologijom za vrednovanje poslova za određivanje osnovne zarade. Tuženi je 03.12.2012. godine doneo metodologiju kojom je smenski rad i rad u turnusu vrednovan u osnovnoj zaradi. Kolektivni ugovor tuženog od 25.06.2013. godine predviđa uvećanje zarade po osnovu uslova rada u skladu sa označenom metodologijom. Na osnovu rezultata veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da je smenski rad zaposlenih kod tuženog vrednovan metodologijom za utvrđivanje vrednosti poslova po osnovu složenosti, odgovornosti i uslova rada, te u utuženom periodu isplaćivana zarada po koeficijentu uvećanom za 14,46% za poslove koji se obavljaju u smenskom radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je ocenio da je smenski rad tužioca u utuženom periodu vrednovan kroz osnovnu zaradu, odnosno kroz kategoriju uslova rada u visini propisanoj odredbom člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu, pa je odbio postavljeni tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tuženi nije isplatio tužiocu uvećanu zaradu za rad u smenama, odnosno uvećanje zarada ugrađeno u koeficijent radnog mesta po tom osnovu nije izvršeno u zakonom utvrđenoj visini od 26% osnovne zarade.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 2) Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, br. 24/05... 54/09) propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama, ako takav rad nije vrednovan prilikom utvrđivanja osnovne zarade, najmanje 26% od osnovice.

U konkretnom slučaju tužiocu je u koeficijent za obračun zarade uračunato uvećanje za smenski rad predviđeno metodologijom, i u skladu sa tim tužiocu je isplaćena zarada. Zbog toga tužilac u ovom sporu neosnovano potražuje, po osnovu rada u smenama, isplatu zarade uvećane za 26% jer to uvećanje pripada zaposlenom samo u slučaju ako smenski rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. To znači da je isključena mogućnost uvećanja zarade u označenom procentu, samom činjenicom da je smenski rad kod tuženog vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade, kroz uvećanje koeficijenta.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u ukupnom iznosu od 27.500,00 dinara i to: za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sudsku taksu na reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i sudsku taksu za odluku po reviziji u iznosu od 5.700,00 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom važeće Advokatske i Taksene tarife, prema vrednosti predmeta spora.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić