U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih „Železnice Srbije“ a.d. Beograd i AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3239/20 od 06.11.2020. godine, u sednici veća održanoj 24.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilje, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3239/20 od 06.11.2020. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Pančevu P1 347/18 od 23.07.2020. godine.

OBAVEZUJU se tuženi da tužiocu naknade troškove revizijskog postupka u iznosu od 105.685,58 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 347/18 od 23.07.2020. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je subjektivno preinačenje tužbe. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan osnovni tužbeni zahtev, kojim je traženo da se obaveže tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija Voz“ Beograd, da tužilji, za period od 01.09.2015. godine do 15.03.2018. godine, na ime naknade za topli obrok isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, obavezani su tuženi da na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2015. godinu, solidarno isplate tužilji iznos od 44.166,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd, da tužilji isplati na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2016. godinu iznos od 45.767,00 dinara i za 2017. godinu iznos od 47.757,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, usvojen je eventualni tužbeni zahtev i obavezan je tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužilji, na ime naknade za topli obrok, za period od 01.09.2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana dospelosti do isplate, kao što je bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom šestim izreke, obavezani su tuženi da tužilji solidarno isplate na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2015. godinu iznos od 33.124,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom sedmim izreke, obavezan je tuženi AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd da tužilji isplati na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 2016. godinu iznos od 34.325,25 dinara i za 2017. godinu iznos od 35.681,25 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom osmim izreke, obavezani su tuženi da tužilji isplate troškove parničnog postupka u iznosu od 107.572,61 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3239/20 od 06.11.2020. godine, stavom prvim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu prvom izreke prvostepene presude i u tom delu odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužilje. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženih za naknadu troškova parničnog postupka pred prvostepenim sudom. Stavom petim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog „Železnice Srbije“ a.d. Beograd izjavljena protiv odluke sadržane u stavu drugom i delu stava trećeg izreke prvostepene presude donete u odnosu na tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd. Stavom šestim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd, izjavljena protiv odluke sadržane u stavu drugom izreke prvostepene presude. Stavom sedmim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd, za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404.ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužbom se traži isplata neisplaćene naknade za topli obrok i neisplaćeni regres za korišćenje godišnjeg odmora za naznačene periode sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od dospelosti do isplate.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tuženog AD za železnički prevoz putnika „Srbija voz“ Beograd, na osnovu Aneksa ugovora o radu od 01.09.2015. godine. U obračunu zarade tužilje visina utuženih naknada nije iskazana u nominalnom iznosu.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u celosti primenom odredbe člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu. Visinu naknade je utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka koji je naknadu obračunao primenom kriterijuma iz predhodnog Kolektivnog ugovora, s obzirom da Kolektivni ugovor kod tuženog prvog reda zaključen 2002, sa Aneksom 2006. godine i Kolektivni ugovor iz 2015. ne sadrže odredbe o visini spornih naknada budući da se iste ne mogu iskazivati preko vrednosti radnog časa.

Drugostepeni sud je tužbeni zahtev za isplatu regresa za godišnji odmor i naknadu troškova ishrane u toku rada odbio sa obrazloženjem da je tužilji naknada po oba osnova isplaćena u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu i odredbama Aneksa Kolektivnog ugovora i Kolektivnog ugovora iz 2015. godine. Po stavu istog suda navedene naknade ne moraju biti nominalno izražene u odluci poslodavca. To proističe i iz odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi kojom prilikom je ocenjena ustavnost i zakonitost Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u delu kojim je propisano da koeficijent sadrži naknadu za topli obrok i regres.

Revizijom tužilja ukazuje se na pogrešnu primenu odredbi Zakona o radu. Izmenama Zakona počev od 01.01.2006. godine stvorena je obaveza poslodavca da zaposlenima isplaćuje regres za korišćenje godišnjeg odmora i toplog obroka i to u linearnom iznosu za sve zaposlene. Te naknade moraju biti iskazane u obračunskim listama zaposlenih. Poslodavcu je ostavljena mogućnost da odlukom nadležnog organa odredi visinu naknade. Tuženi u toku postupka nije dostavio odluku o određivanju visine naknada drugačije od propisanih Kolektivnim ugovorom, niti je visina tih naknada iskazana u platnoj listi tužilje.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, revizijom se osnovano ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakonom o radu predviđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova u vezi sa radom. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.61/05), koji se primenjuje od 01.01.2006. godine, predviđeno je i pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tačka 5. i 6.), koji moraju biti iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Aneksom Kolektivnog ugovora tuženog (Sl. Glasnik RS 4/06) odredbom člana 2. izmenjen je član 57. Kolektivnog ugovora, pa je predviđeno da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Odredbom člana 5. stav 1. Aneksa izmenjena je i odredba člana 61. pa je određena vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade za januar-juni 2006. godine u visini 53,50 dinara, a za period juli – decembar 2006. godine 56,00 dinara. Članom 5. stav 6. Aneksa propisano je da je u vrednost jednog radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena i vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 naknade regresa za godišnji odmor svedena na jedan radni čas. Iz ovakvog utvrđenja vrednosti radnog časa ne može se utvrditi koji iznos predstavlja naknadu za troškove ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, jer isti nisu iskazani u nominalnim iznosima.

Kako je počev od 01.01.2006. godine zaposlenima dato pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktom utvrde visinu tih naknada koji mogu biti veći ili manji od naknada predviđenih Opštim kolektivnim ugovorom. Pri tom, visina ovih naknada mora biti određena linearno za sve zaposlene, odnosno ovi troškovi moraju biti isplaćeni svim zaposlenima u istom iznosu, bez obzira na stručnu spremu, zvanje i radno mesto. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije dostavio sudu odluku o visini ovih naknada, kao ni sudskom veštaku radi izrade nalaza i mišljenja, iz čega se osnovano može zaključiti da odluku nije ni doneo. To ne isključuje pravo tužilje na isplatu ovih naknada. Ne može se prihvatiti da su zaposlenima, pa i tužilji, ovi troškovi isplaćeni kroz visinu cene rada, s obzirom da se tuženi nije izjasnio o njihovoj visini, niti je iznos naknade za regres i troškova za ishranu u toku rada nominalno iskazao u platnoj listi tužilje, kako je to predviđeno Zakonom o radu. Na osnovu iznetog, moglo bi se zaključiti da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužilje. Obzirom da Aneks kolektivnog ugovora tuženog ne sadrži konkretnu regulativu koja utvrđuje visinu ovih naknada, tužilja može potraživati naknadu u neto iznosima prema parametrima iz ranijeg Kolektivnog ugovora. Tužilja je tužbeni zahtev postavila u visini iznosa naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora utvrđenih na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, primenom navedenih parametara. Stoga je ovako postavljeni tužbeni zahtev osnovan.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je stavom prvim izreke presude usvojio reviziju tužilje i preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen.

Tužilji koja je u postupku uspela sa revizijom, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP pripada pravo na nakandu troškova revizijskog postupka i to za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara + 20% PDV, sudska taksa na reviziju u iznosu od 37.474,23 dinara i sudska taksa na odluku o reviziji u iznosu od 56.211,35 dinara, što ukupno iznosi 105.685,58 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, primenom člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić