Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 410/22 od 08.04.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1520/20 od 09.09.2020. godine u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom i devetom izreke, tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu desetom izreke prvostepene presude u odnosu na tužioce: AA za iznos od 109.134,00 dinara, BB za iznos od 108.209,00 dinara, VV za iznos od 109.835,00 dinara, GG za iznos od 108.663,00 dinara, DD za iznos od 106.824,00 dinara, ĐĐ za iznos od 105.790,00 dinara, EE za iznos od 106.854,00 dinara, ZZ za iznos od 107.392,00 dinara i ŽŽ za iznos od 104.924,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i odbijene žalba tužene u tom delu, kao i žalba tužilaca. Stavom trećim izreke, preinačeno je u preostalom delu rešenje o troškovima sadržano u stavu desetom izreke prvostepene presude i odbijeni zahtevi tužilaca za iznose dosuđenih stavom drugim izreke ove presude do traženih iznosa sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tužioci da naknade tuženoj troškove drugostepenog postupka od 22.500,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne odluke donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno su izjavili reviziju, pozivajući se na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija je, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

U konkretnom slučaju nije bilo potrebe da se odlučuje o posebnoj reviziji tužilaca, jer je u ovom slučaju drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, zbog čega je revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP, koji isključuje primenu odredaba člana 404. ZPP o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u periodu potraživanja bili zaposleni kod tužene i obavljali poslove ... . Tužena im u tom periodu nije isplaćivala naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Visina naknade za svakog tužioca utvrđena je prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da su tužbeni zahtevi tužilaca osnovani primenom čl. 2. i 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 2. stav 1. i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Kako tužena tokom postupka nije dokazala da je tužiocima u utuženom periodu bio obezbeđen organizovan način dolaska i odlaska sa rada, prvostepeni sud je zaključio da je tužena dužna da tužiocima naknadi štetu zbog neisplaćenih troškova prevoza u skladu sa članom 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio navedene troškove, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev tužilaca u visini koju je utvrdio sudski veštak u svom nalazu.

U postupku odlučivanja o žalbi tužene, drugostepeni sud je zauzeo stanovište da se ne može prihvatiti kao pravilna odluka prvostepenog suda o osnovanosti potraživanja tužilaca, imajući u vidu da tužioci nisu dostavili dokaze na okolnost da su podnosili pisani zahtev tuženoj radi naknade troškova prevoza koje potražuju u ovom sporu, što predstavlja preduslov za ostvarivanje prava na ovu naknadu, imajući u vidu proceduru propisanu odredbama člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, u vezi s članom 140. Zakona o državnim službenicima. Zbog toga je preinačio presudu prvostepenog suda i odbio tužbene zahteve tužilaca.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Tužioci su državni službenici, tako da se o njihovom pravu na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje na osnovu Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06... 99/10), prema kome državni službenik ima pravo, između ostalog, i na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada (član 37. stav 1), dok se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju uredbom Vlade (član 37. stav 2). Vlada je ovu materiju uredila Uredbom o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07, prečišćen tekst), prema kojoj državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada (član 2. stav 1. tačka 1), i to u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju (član 3).

Po oceni Vrhovnog suda, pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva. Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranim odredbama Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocima naknadi troškove koje su imali za dolazak na rad i za odlazak sa rada. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa o tom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno i da li je protiv tog rešenja izjavljena žalba, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocima prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u drugom stavu izreke, doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi s čl. 153. stav 2. i 154. ZPP, s obzirom na uspeh stranaka u ovom sporu, a troškovi su odmereni u skladu sa Taksenom i Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, pri čemu se ovaj sud kretao u granicama postavljenog zahteva. Tužiocima pripada pravo na naknadu troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, u smislu člana 324. u vezi s članom 277. Zakona o obligacionim odnosima, uz uvećanje od 50% za svaku stranku, odnosno 400% za još 8 tužilaca, i to za: sastav tužbe i četiri obarazložena podnesaka po 9.000,00 dinara, ukupno 225.000,00 dinara, zastupanje na deset održanih ročišta po 10.500,00 dinara, ukupno 525.000,00 dinara, zastupanje na osam neodržanih ročišta po 6.000,00 dinara, ukupno 240.000,00 dinara, sastav dve revizije po 18.000,00 dinara, ukupno 180.000,00 dinara, kao i izdatak za veštačenje od 52.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 1.222.000,00 dinara, što po tužiocu iznosi po 135.777,78 dinara. Na te iznose svakom od tužilaca pripadaju i izdaci za sudske takse i to: tužiocu AA 55.200,00 dinara na tužbu, 19.203,00 dinara na prvostepenu presudu i po 24.742,80 dinara na dve revizije; tužiocu BB 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 18.958,00 dinara na prvostepenu presudu i po 24.709,00 dinara na dve revizije; tužiocu VV 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 34.692,00 dinara na prvostepenu presudu i po 25.233,00 dinara na dve revizije; tužiocu GG 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 19.326,00 dinara na prvostepenu presudu i po 25.102,00 dinara na dve revizije; tužiocu DD 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 23.786,00 dinara na prvostepenu presudu i po 36.775,76 dinara na dve revizije; tužiocu ĐĐ 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 17.551,00 dinara na prvostepenu presudu i po 26.985,20 dinara takse na dve revizije; tužiocu EE 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 16.978,00 dinara na prvostepenu presudu i po 24.025,20 dinara na dve revizije; tužiocu ŽŽ 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 19.203,00 dinara na prvostepenu presudu i po 23.666,40 dinara na dve revizije i tužiocu ZZ 55.200,00 dinara na ime takse na tužbu, 17.634,00 dinara na prvostepenu presudu i po 24.742,80 dinara na dve revizije.Tužiocima nisu priznati troškovi: zastupanja na ročištu od 09.09.2020. godine jer ove troškove punomoćnik tužilaca prilikom zaključenja glavne rasprave nije potraživao, sastava žalbe od 16.10.2020. godine protiv rešenja o troškovima jer u postupku po žalbi tužioci nisu uspeli sa zahtevom, sastava dva odgovora na žalbu i podnesaka koji nisu bili nužni za vođenje parnice, kao ni troškovi sastava tri žalbe protiv rešenja od 11.12.2013., 12.12.2013. i 18.12.2013. godine, jer u spisima ne postoje rešenja sa tim datumima protiv kojih je bilo moguće izjaviti žalbe.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković