Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. i 441 Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog 25.07.1984. godine i obavljao je poslove pomoćnog radnika u sekciji za vuču vozova ... . Tužiocu je prestao radni odnos na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu broj .. od 25.05.2011. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu od 22.06.2003. godine, sa pratećim aneksima zbog povrede radne obaveze iz člana 179 stav 1 tačka 2 i 3 Zakona o radu, i tačka 13. alineje 1, 5 i 9 Ugovora o radu. U obrazloženju rešenja navedeno je da je u skladu sa članom 180. Zakona o radu, tužilac aktom od 23.03.2011. godine, upozoren o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu iz člana 179 stav 1 tačka 2 i 3 Zakona o radu i tačka 13 alineje 1 . 5 i 9 Ugovora o radu i da mu je ostavljen rok od 5 radnih dana da se izjasni na navode iz upozorenja, a da se u ostavljenom roku nije izjasnio na navode iz upozorenja. Iz povratnice o dostavi upozorenja o postojanju razloga za otkaz, koju je tuženi dostavio uz odgovor na tužbu, proizlazi da je upozorenje primila majka tužioca, jer je uz potpis AA u zagradi navedeno „majka“. Tužilac je u svom iskazu naveo da nikada nije primio upozorenje o postojanju razloga za otkaz jer mu niko od ukućana s kojima živi nije isto predao, a tuženi, do zaključenja glavne rasprave nije dokazao da je tužiocu uručio upozorenje na neki drugi način. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko- finansijske struke od 10.06.2019. godine, utvrđeno je da za utuženi period od 11.06.2011. godine, do 30.04.2019. godine, ukupna izgubljena neto zarada tužioca iznosi 2.261.400,77 dinara, što je sve predstavljeno pojedinačno po mesecima sa datumima dospelosti. Tužilac je tužbeni zahtev precizirao prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da tuženi nije tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u smislu člana člana 185. Zakona o radu, jer je tuženi upozorenje o otkazu ugovora o radu dostavio majci tužioca, a ne lično tužiocu, zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom tuženi nije dokazao da je poštovana procedura, odnosno da je upozorenje dostavljeno u skladu sa članom 185. Zakona o radu. Kako tužilac nije imao mogućnosti da se izjasni na navode iz upozorenja, odnosno kako mu je onemogućeno pravo na odbranu, to je navedeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito. U skladu sa odredbom člana 191. Zakona o radu, tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu u visini izgubljene zarade za period od 11.06.2011. godine do 30.04.2019. godine i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Pravilno su nižestepeni sudovi, primenom materijalnog prava iz čl. 179. tačka 2, 180, 185. i 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005…54/2009) ocenili da je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu tužiocu ugovora o radu, vraćanje na rad i naknadu štete osnovan.

Neosnovano se revizijom osporava pravilna primena materijalnog prava.

Članom 179. tačka 2. Zakona o radu, važećeg u vreme donošenja pobijanog rešenja, bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu kao i ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Članom 180. istog Zakona je propisano da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tač. 1) - 6) ovog zakona zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1). U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2). Ako postoje olakšavajuće okolnosti ili ako priroda povrede radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, poslodavac može u upozorenju da zaposlenog obavesti da će mu otkazati ugovor o radu ako ponovo učini istu ili sličnu povredu, bez ponovnog upozorenja (stav 3).

Članom 185. Zakona o radu propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem, u pismenom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (stav 1). Rešenje mora da se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog (stav 2), a da je, ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u smislu stava 2. ovog člana, poslodavac dužan da o tome sačini pismenu belešku (stav 3). U slučaju iz stava 3. ovog člana rešenje se objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku osam dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim (stav 4). Zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok (stav 5).

Smisao upozorenja o postojanju zakonskih razloga za otkaz ugovora o radu je da se zaposlenom stavi do znanja da je izazvao nastanak otkaznog razloga, te da mu se nesumnjivo omogući da se o tome izjasni. U odsustvu upozorenja pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu ili kada se upozorenje ne dostavi zaposlenom analognom primenom pravila dostavljanja akta o otkazu ugovora o radu u smislu člana 185. Zakona o radu, zaposlenom je povređeno pravo na odbranu, koje je zaštićeno odredbom člana 180. Zakona o radu, kao i članom 7. Konvencije Međunarodne organizacije rada o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca broj 158 („Sl. list SFRJ“ – Međunarodni ugovori broj 4/84 i 7/91) prema kojoj radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost.

U konkretnom slučaju, tuženi upozorenje o postojanju razloga za otkaz nije dostavio tužiocu na način propisan odredbom člana 185. Zakona o radu, budući da je upozorenje o postojanju razloga za otkaz primila majka tužioca, a što je utvrđeno iz povratnice u spisima predmeta koju je tuženi dostavio uz odgovor na tužbu i u kojoj je pored potpisa AA u zagradi navedeno „majka“, a što je i tužilac tvrdio u svom iskazu, navodeći da upozorenje nikada nije primio i da mu niko od ukućana s kojima živi nije isto predao. U takvoj situaciji tuženi je bio dužan da o tome sačini pismenu belešku i upozorenje istakne na oglasnoj tabli, a što tuženi nije učinio, zbog čega je izostala uredna dostava upozorenja o postajanju razloga za otkaz, čime je tužiocu uskraćeno pravo na odbranu od otkaznog razloga.

Kako je tužiocu nije omogućeno da se izjasni o razlozima za otkaz, odnosno kako mu je uskraćeno garantovano pravo na odbranu, pravilno je rešenje o otkazu ugovora o radu poništeno kao nezakonito i odlučeno da je tuženi u obavezi da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu u visini izgubljene zarade i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje, primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Bez značaja je navod revizije da su poslovi pomoćnog radnika u sekciji za vuču vozova ..., koje je tužilac obavaljao, nakon statusne promene pripali AD za železnički prevoz putnika Srbija Voz i AD za železnički prevoz robe Srbija Kargo, te da tuženi nije pasivno legitimisan, a budući da je tužilac bio u radnom odnosu kod tužene i da je osporeno rešenje o otkazu doneo tuženi.

Kako se ni ostalim navodima revizije, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, budući da je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava, to je Vrhovni sud na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer tuženi nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s. r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić