Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 431/2023 od 07.03.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem i petom izreke, te su žalbe tužioca i tuženog u navedenom delu odbijene kao neosnovane. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda i povrede prava ličnosti isplati iznos od 100.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stvom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 160.880,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, a preko navedenog do dosuđenog iznosa prvostepenom presudom od 189.255,00 dinara sa kamatom, zahtev je odbijen. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu nematerijalne štete i troškovima postupka, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

U delu pobijanja stavova drugog i trećeg izreke drugostepene presude revizija je dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud u tom delu ispitao presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom od 09.05.2018. godine poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog, poslodavca od 01.09.2016. godine kojim je tužiocu, zaposlenom na poslovima ..., otkazan ugovor o radu zbog neosnovanog odsustvovanja sa posla, te je tuženom naloženo vraćanje tužioca na rad. U toku trajanja nezakonitog otkaza tužilac se zaposlio kao ... kod drugog poslodavca, pa se nije vratio na rad. Tužilac, rođen 1975. godine, živi u domaćinstvu sa roditeljima. Tokom šest meseci nakon prestanka radnog odnosa lečio se od depresivnosti kod neuropsihijatra i trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda i povrede prava ličnosti srednjeg intenziteta. Osim toga, trpeo je i egzistencionalni strah zbog gubitka materijalnih sredstava do zasnivanja novog radnog odnosa. Ovi duševni bolovi i strah kod njega nisu ostavili trajnije posledice za psihičko zdravlje, niti su doveli do duševne poremećenosti. Nakon prestanka radnog odnosa napustila ga je vanbračna partnerka.

Prvostepeni sud odluku o delimičnoj osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete u visini od 100.000,00 dinara zasniva na odredbama članova 154, 155, 158. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da se ovim iznosom tužiocu pruža primerena satisfakcija za pretrpljene duševne patnje. Preko tog iznosa tužbeni zahtev kao previsoko opredeljen, odbija.

Drugostepeni sud, odlučujući o žalbama obe stranke, nalazi da je tužbeni zahtev za ovaj vid štete u celosti neosnovan. Zakon o radu je odredbama člana 191. stavova 1. – 3. predvideo kao posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade, sa pripadajućim doprinosima i porezom. Pravo na naknadu materijalne štete u visini drugih naknada iz radnog odnosa, odnosno na naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima je isključio, odnosno nije predvideo. Po odredbi člana 164. Zakona o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom nadoknadi štetu koju je pretrpeo u vezi sa radom, u skladu sa zakonom i opštim aktom, u kom slučaju se primenjuju pravila za naknadu štete propisana Zakonom o obligacionim odnosima. Međutim, samo donošenje odluke o prestanku radnog odnosa ne daje pravo zaposlenom na naknadu nematerijalne štete, ako nije utvrđeno da je donošenjem takve odluke zaposleni bio izložen šikani, zloupotrebi prava ili drugom malicioznom postupku od strane poslodavca i da je to dovelo do takvog stepena narušavanja psihičke i emocionalne ravnoteže zaposlenog koje bi opravdavalo dosuđivanje novčane naknade nematerijalne štete. U okolnostima konkretnog slučaja, kada je tužilac nakon određenog vremena pronašao drugi posao i nije želeo da se vrati na rad kod tuženog, nema elemenata za zaključak da je njegov strah za egzistenciju bio takav da zavređuje dosudu nematerijalne štete, niti postoje okolnosti koje bi vodile zaključku da postoji povreda ugleda i časti koja stvara osnov za naknadu nematerijalne štete. Prestanak vanbračne zajednice nije osnov za potraživanje naknade nematerijalne štete od poslodavca.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je našao da utvrđene činjenice ne vode zaključku o postojanju osnova za naknadu nematerijalne štete.

Kako je to pravilno navedeno u razlozima drugostepene presude, članom 191. Zakona o radu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog straha za egzistenciju i socijalnih relacija nije predviđeno kao posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa. Iz činjeničnog utvrđenja ne proizilazi da je postojalo takvo skrivljeno ponašanje tuženog koje stoji u uzročno-posledičnoj vezi sa trpljenjima tužioca nakon prestanka radnog odnosa, posebno vezanim za prestanak vanbračne zajednice. Utvrđena depresivna epizoda po nalazu veštaka nije trajno narušila psihičku ravnotežu tužioca. Stoga, ne postoji osnov za naknadu nematerijalne štete ni po odredbi člana 164. Zakona o radu, u vezi članova 154. stav 1. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno ocenio drugostepeni sud.

Pravilno je na osnovu odredbi članova 165. stav 2, 153. stav 2. i 154. ZPP odlučeno i o troškovima postupka.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije protiv dela stava prvog izreke pobijane presude, kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu petom izreke, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa revizija je po odredbi člana 441. ZPP uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Za imovinskopravne sporove merodavan je režim iz odredbe člana 403. stav 3. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 01.03.2021. godine, preinačena u delu koji se pobija revizijom podneskom od 18.05.2022. godine, na koji dan je prema srednjem kursu Narodne banke Srbije za 1 evro od 117,47 dinara vrednost pobijanog dela presude od 3.900.000,00 dinara predstavljala 33.200 evra.

Navedena vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus koji omogućuje izjavljivanje revizije.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković