Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tuženog se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog može da se izjavi revizija, u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu ..., na osnovu ugovora o radu od 01.08.2005. godine i njegovog aneksa od 31.10.2008. godine. Pobijanim rešenjem tuženog od 22.12.2010. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je radio, uz isplatu otpremnine u iznosu od 272.974,71 dinar. U obrazloženju pobijanog rešenja navedeno je da je zbog trajnog smanjenja obima posla i utvrđivanja manjeg broja izvršilaca na pojedinim poslovima, prestala potreba za radom tužioca i da nije bilo mogućnosti da se tužilac rasporedi na druge poslove, ni da mu se obezbedi drugo pravo u skladu sa zakonom i opštim aktima. Pre donošenja pobijanog rešenja, tuženi je, Odlukom br. 4985 od 13.12.2010. godine, izmenio i dopunio svoj Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 01.04.2008. godine, tako što je, između ostalog, u grupi poslova ''...'' u pogonu ''Visokogradnja'', smanjen broj izvršilaca na radnom mestu ''...'', na kome je tužilac radio, sa 76 na 64 izvršioca. Potom je odlukom Upravnog odbora tuženog od 17.12.2010. godine, u različitim sektorima viškom zaposlenih proglašeno ukupno 28 zaposlenih, kojima je otkazan ugovor o radu, a među kojima je i tužilac. Veštačenjem je utvrđeno da je na dan 30.11.2010. godine, kod tuženog bilo ukupno 336 zaposlenih, pa pošto je za tehnološki višak proglašeno 28 zaposlenih, to je niži procenat od 10%. Zaposleni kod tuženog su jednom godišnje ocenjivani na osnovu šest kriterijuma, sadržanih u obrascu za ocenjivanje rada zaposlenog, a te ocene su uticale na povećanje ili smanjenje plate. Prema priloženom obrascu za ocenjivanje rezultata rada tuženi je ocenjen sa ukupno 16 bodova, pa je prema zbirnoj listi radnika na radnom mestu ''...'', peti na listi od 12 zaposlenih sa najmanje bodova. Pre donošenja osporenog rešenja tužilac je bio 13 meseci na bolovanju zbog povrede na radu, a u 2010. godini, kada je doneto pobijano rešenje, radio je svega 11 radnih dana.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog na osnovu koga mu je prestao radni odnos, pošto je zaključio da je pobijano rešenje zakonito. Po mišljenju prvostepenog suda, tuženi je izvršio izmenu akta o sistematizaciji kojom je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu ''...'', na kom je tužilac radio, a pošto je za tehnološki višak proglašeno manje od 10% ukupnog broja zaposlenih, tuženi nije bio u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih u smislu odredbe člana 153. Zakona o radu. Pošto je tuženi poslodavac prilikom odlučivanja o višku zaposlenih uzeo u obzir ocene koje su oni dobili od njihovih neposrednih rukovodilaca, prvostepeni sud je našao da je pobijano rešenje doneto u skladu sa zakonom.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu, tako što je poništio pobijano rešenje tuženog i obavezao ga da tužioca vrati na rad na radno mesto koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu, u smislu odredbe člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...54/09), u vezi člana 38.-41.Opšteg kolektivnog ugovora (''Službeni glasnik RS'', br. 50/08, 104/08 – aneks III, 8/09 – aneks II), imajući u vidu da pobijano rešenje, u smislu odredbe člana 193. Zakona o radu ne sadrži razloge koji su poslodavca opredelili da otkaže ugovor o radu tužiocu, niti se iz izvedenih dokaza može zaključiti da je tuženi pravilno primenio kriterijum „rezultati rada“ kada je tužiocu otkazao ugovor o radu, kao tehnološkom višku, imajući u vidu da je on, zbog povrede na radu, bio privremeno sprečen za rad 13 meseci u poslednjoj godini rada, te da je u toj godini svega 11 radnih rada, pre proglašenja za tehnološki višak, obavljao rad kod tuženog. Po mišljenju drugostepenog suda, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu ne sadrži činjenice iz kojih proizlazi da je ostvaren otkazni razlog zbog koga je tužiocu prestao radni odnos, jer se iz tog rešenja ne može zaključiti da je tuženi vrednovao rad tužioca pre nego što mu je otkazao ugovor o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Zakon o radu ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji će se, u tom slučaju, primenjivati i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba.

Program rešavanja viška zaposlenih, poslodavac je dužan da donese kada se stekne neki od uslova iz člana 153. Zakona o radu, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Međutim, u situaciji kad poslodavac nije u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, što je ovde slučaj, to mu ne daje pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, razlozi za prestanak potrebe za radom zaposlenog moraju biti objektivni, opravdani i obrazloženi, što međutim ovde nije slučaj. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom (što je ovde slučaj) i utvrđivanje viška zaposlenog, odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje, mora da bude izvršeno na osnovu određenih kriterijuma koji isključuju svaku proizvoljnost, voluntarizam i diskriminaciju. Za postojanje i opravdanost ovog zakonskog razloga prestanka radnog odnosa i otkaza ugovora o radu zaposlenom od strane i na inicijativu poslodavca, mora da postoje stvarne i objektivne okolnosti. Poslodavac nema diskreciono pravo da, bez određenog kriterijuma, sam odluči koji zaposleni predstavljaju višak, već naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak, u odnosu na više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

U konkretnom slučaju, pobijano rešenje je nezakonito imajući u vidu da je tuženi, prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu tužiocu zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla, odnosno smanjenja obima posla usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, bio u obavezi da u obrazloženju rešenja najpre navedene konkretne razloge zbog kojih je tužilac proglašen viškom, dakle, kriterijume koji su bili primenjeni pri odlučivanju ko će od viška zaposlenih na radnom mestu ''...'' biti proglašen tehnološkim viškom, što ovde nije slučaj. Sud ne ceni opravdanost i celishodnost organizacionih, tehnoloških i ekonomski mera poslodavca, niti odluke poslodavca o potrebnom broju radnih mesta i broju zaposlenih na određenom radnom mestu. Međutim, da bi rešenje o prestanku radnog odnosa bilo zakonito, ono nužno mora da sadrži obrazloženje razloga zbog kojih je konkretnom zaposlenom otkazan ugovor o radu, što podrazumeva obrazloženu ocenu rezultata rada za svakog zaposlenog, sa opisom svakog od elemenata kriterijuma po predviđenoj proceduri, što ovde nije slučaj. U tom smislu, tužilac je morao da bude izložen konkurenciji sa ostalim zaposlenima na istim poslovima, pa tek kada bi, primenom kriterijuma, tužilac mogao da bude oglašen tehnološkim viškom, a tuženi ne bi mogao da ga rasporedi na drugo odgovarajuće mesto, prema njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti, u toj situaciji je tuženi bio u mogućnosti da donese rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu po ovom osnovu. Drugačije postupanje, odnosno otkaz bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od viška zaposlenih predstavlja višak i bez navođenja razloga o nemogućnosti poslodavca da tužioca rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud.

Neosnovani su navodi revizije tuženog da pobijanom odlukom sud zadire u diskreciono pravo poslodavca koji je u svemu ispoštovao proceduru proglašenja tehnološkog viška. Suprotno tim navodima revizije tuženog, poslodavac nema pravo da bez određenog kriterijuma sam odluči koji zaposleni predstavlja višak, već je u slučaju smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima dužan da sve zaposlene koji su raspoređeni na ta radna mesta izloži konkurenciji, primenom kriterijuma na osnovu kojih je trebalo da utvrdi ko od zaposlenih predstavlja višak, a nije tako postupio. Drugačije postupanje, odnosno otkaz po diskrecionom ovlašćenju poslodavca bez navođenja kriterijuma koji su primenjeni i na osnovu kojih je utvrđeno ko od viška zaposlenih predstavlja višak, takvo rešenje čini nezakonitim. Zbog toga su neosnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154.i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić