U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Jelena Cuckić Dimitrijević, advokat iz ... i Slobodan Stojanović, advokat iz ..., protiv tuženog BB, preduzetnika „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Ljubiša Kostadinović, advokat iz ..., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2392/2018 od 31.07.2019. godine, na sednici održanoj 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2392/2018 od 31.07.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Kuršumliji, presudom P1 111/2016 od 06.07.2018. godine, stavom prvim izreke odbio je primarni tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se prema tuženom, utvrdi da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog u periodu od 26.05.2010. godine do 20.04.2016. godine, da se obaveže tuženi da u korist tužioca za period od 26.05.2010. godine do 20.04.2016. godine na iznose neto zarade u iznosu od 30.000,00 dinara kod nadležnih fondova uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje, koji važe na dan uplate doprinosa, uredno popuni i preda nadležnim fondovima propisane obrasce i da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2013, 2014. i 2015. godinu, iznos od 51.819,26 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, sa pripadajućim porezima i doprinosima u iznosu od 39.495,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom za neblagovremeno plaćanje javnih prihoda. Stavom drugim izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se prema tuženom, utvrdi da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog u periodu od 26.05.2010. godine do 20.04.2016. godine, da se obaveže tuženi da u korist tužioca za period od 26.05.2010. godine do 20.04.2016. godine kod nadležnih fondova uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj službi za zapošljavanje na iznose minimalne zarade, koja je važila u navedenom periodu, prema stopama koje važe na dan uplate doprinosa, uredno popuni i preda nadležnim fondovima propisane obrasce i da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2013, 2014. i 2015. godinu, ukupan iznos od 76.204,10 dinara i to za 2013. godinu iznos od 24.767,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2014. godine do konačne isplate, sa pripadajućim porezima i doprinosima prema stopama koje su važile 30.06.2014. godine, sa zakonskom zateznom kamatom za neblagovremeno plaćanje javnih prihoda, za 2014. godinu iznos od 25.322,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2015. godine do konačne isplate, sa pripadajućim porezima i doprinosima prema stopama koje su važile 30.06.2015. godine, sa zakonskom zateznom kamatom za neblagovremeno plaćanje javnih prihoda, za 2015. godinu iznos od 26.114,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 30.06.2016. godine do konačne isplate, sa pripadajućim porezima i doprinosima prema stopama koje su važile 30.06.2015. godine, sa zakonskom zateznom kamatom za neblagovremeno plaćanje javnih prihoda. Stavom trećim izreke naloženo je tužiocu da naknadi tuženom troškove parničnog postupka u iznosu od 105.450,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude (stav treći izreke).

Apelacioni sud u Nišu, presudom Gž1 2392/2018 od 31.07.2019. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kuršumliji P1 111/2016 od 06.07.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 – US, 55/14 i 87/18) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 26.05.2010. godine do 20.04.2016. godine, povremeno radio kod tuženog, pretežno kao vozač teretnog motornog vozila, najčešće je prevozio ogrevno drvo, ponekad poljoprivredne i druge mašine u susedne države. Tuženi je isplaćivao tužiocu naknadu posle svakog obavljenog prevoza u iznosu od 7.000,00 do 8.000,00 dinara. Tužilac je tvrdio da je najpre počeo sa radom kod oca tuženog, a kada je tuženi preuzeo preduzetnički posao, da je nastavio da radi kod tuženog i da mu je tuženi obećao da će sa njim da zaključi ugovor o radu, kako bi regulisao radnopravni status, što tuženi nije učinio. Ukazao je da je u danima kada nije bilo potrebe za prevozom, ili kada zbog zakonskih ograničenja nije smeo da upravlja kamionom, ili u periodu kada mu je bila izrečena mera bezbednosti zabrana upravljanja motornim vozilom, kod tuženog obavljao sve naložene poslove, kao što su košenje trave, klanje svinja, utovar stajskog đubriva, peskarenje kamiona itd. Tuženi u 2013, 2014. i 2015. godini nije omogućio tužiocu korišćenje godišnjeg odmora, nije ga prijavio nadležnim fondovima i nije uplatio doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Tuženi je osporio tužbeni zahtev tužioca, navodeći da sa tužiocem nikada nije ugovarao zasnivanje radnog odnosa, s obzirom na to da zbog obima posla nije imao potrebe za tim, da je tužioca povremeno angažovao, najčešće u sezoni prodaje ogrevnog drveta, kada je bila povećana tražnja za ogrevnim materijalom i za obavljeni rad mu isplaćivao ugovorenu naknadu. Tužilac posle obavljenog prevoza do sledeće potrebe za vozačem, fizički nije bio prisutan u prostoru gde on obavlja delatnost i da je dolazio isključivo po pozivu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilne su odluke nižestepenih sudova kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme kod tuženog u periodu od 26.05.2010. godine do 20.04.2016. godine, kao i da se obaveže tuženi da uplati pripadajuće doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti, uredno popuni i preda nadležnim fondovima propisane obrasce i obaveže da mu naknadi štetu za neiskorišćeni godišnji odmor u opredeljenim iznosima, kako primarnog tako i eventualnog tužbenog zahteva (bliže određenih u izreci prvostepene presude), zbog čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 94/05, 61/05 i 54/09) je propisano da, ugovor o radu zaključuje se pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku. Odredbom stava 2. ovog člana da, ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu je propisano da, radni odnos zasniva se na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju: sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Odredbom stava 2. ovog člana, da, pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra se prekid rada kraći od 30 radnih dana. Odredbom stava 4. ovog člana, da, radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Odredbom člana 197. stav 1. Zakona o radu je propisano da, poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa: 1) nezaposlenim licem; 2) zaposlenim koji radi nepuno radno vreme do punog radnog vremena; 3) korisnikom starosne penzije. Odredbom stava 2. ovog člana, da, ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac i tuženi za sporni period nisu zaključili ugovor o radu u pisanoj formi, već je tuženi povremeno tužioca angažovao radi obavljanja određenih poslova, kada je postojala potreba za tim i sa njim dogovarao naknadu za obavljeni rad, koji mu je po završenom poslu tuženi redovno isplaćivao, te da je tužilac u navedenom periodu na isti način upotrebom kamiona preduzetnika obavljao poslove prevoznika i kod trećih lica za dogovorenu naknadu, zbog čega angažovanje tužioca na opisani način nema obeležja radnog odnosa, već karakter privremenih i povremenih poslova u smislu odredbe člana 197. Zakona o radu.

Kako tužilac nije dokazao da je bez prekida radio duže od 12 meseci i po proteku tog perioda još najmanje pet radnih dana na istovrsnim poslovima iz delatnosti poslodavca i koristio sva prava iz radnog odnosa, to nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređno vreme u periodu od 26.05.2010. godine do 20.04.2016. godine, shodno članu 37. Zakona o radu.

Kako je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje postojanja radnog odnosa na neodređeno vreme u navedenom periodu, to je pravilno odbijen kao neosnovan i tužbeni zahtev tužioca za uplatu poreza i doprinosa na zarade, doprinosa za zdravstveno osiguranje i slučaj nezaposlenosti, naknadu štete... (prava koja proizilaze iz radnog odnosa) jer u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 191. Zakona o radu.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić