Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2576/22 od 13.06.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tužilje i rešenje o naknadi troškova postupka sadržano u prvostepenoj presudi preinačeno tako što je obavezana tužena da tužilji pored dosuđenog iznosa naknade troškova postupka isplati još i iznos od 24.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke u preostalom delu odbijena je žalba tužilje, odbijena je žalba tužene i u preostalom usvajajućem delu potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Pravnosnažnom presudom, odlučeno je po tužbi za isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene, na radnom mestu ..., sa utvrđenim koeficijentom za obračun plate 6,30. U spornom periodu, tužena je tužilji obračunavala zaradu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, tako što je koeficijent radnog mesta od 6,30 množila sa propisanom osnovicom za dati mesec. Ukoliko je tako obračunata plata (sa minulim radom) bila niža od iznosa minimalne zarade, tužena je vršila dopunu (korekciju) plate do iznosa minimalne zarade. U obračunskim listama nisu posebno iskazane naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, niti je iskazan koji deo koeficijenta se odnosi na ove naknade. Veštačenjem je utvrđeno da, prema najpovoljnijim kriterijumima u trenutno važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, između ostalog PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, dnevni iznos naknade troškova za ishranu u toku rada je 250,00 dinara bruto, a iznos regresa u visini 1/12 minimalne zarade na mesečnom nivou. Visina potraživanja na ime naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora i troškova za ishranu u toku rada utvrđena je ocenom dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, zaključivši da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova ishrane u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena tužilji isplaćivala minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćena naknada troškova za ishranu u toku rada i regres, pa je tužena dužna da joj te naknade isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, a prema kriterijumima u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, koji su važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilje, i koji se odnose na preduzeća koja, kao i tužena obavljaju delatnosti i poslove kojima se obezbeđuje ostvarivanje prava građana i zadovoljavanje potreba građana i organizacija, i kao i tužena su obuhvaćeni regulativom koja se odnosi na javne službe.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Odredbom člana 52. stav 1. Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju („Službeni glasnik RS“, br. 18/10... 86/19), propisano je da se visina plate, naknade i drugih primanja utvrđuje jedinstveno za sve zaposlene u predškolskim ustanovama čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, u skladu sa propisima kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja iz radnog odnosa u javnim službama, a stavom 2. istog člana propisano je da osnovica za obračun i isplatu plata u predškolskim ustanovama ne može biti niža od osnovice za obračun i isplatu u osnovnom obrazovanju i vaspitanju, ali može biti uvećana iz sredstava koje ostvari ustanova ili jedinica lokalne samouprave.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 43/17, 85/20 i 97/20 koji je važio do 13.07.2020. godine), u odredbi člana 35. propisano je da zaposleni ima pravo na platu u skladu sa zakonom (stav 1), da se plata zaposlenog utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta, dodatka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa zakonom (stav 2). Odredbom člana 36. navedenog kolektivnog ugovora propisano je da osnovna plata zaposlenog predstavlja proizvod osnovice i koeficijenta u skladu sa zakonom, a koje odredbe su sadržane i u odredbama članova 36. i 37. važećeg Kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 97/2020 od 07.07.2020. godine)

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6), a prema stavu 2. istog člana, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2. tog zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 44/01... 58/14), koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 6b. navedene uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u predškolskom obrazovanju i vaspitanju.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u predškolskoj ustanovi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada prema odredbi člana 52. stav 1. Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon – Zakon o platama u državnim organima i javnim službama propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Dakle, kako na osnovu člana 4. stav 2. citiranog Zakon o platama u državnim organima i javnim službama kao lex specialis, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, to ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje. Taj osnov ne postoji ni u opštem aktu. Saglasno navedenom, tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je stoga činjenica da joj je u spornom periodu isplaćivana minimalna zarada na osnovu odredbe citiranih odredbi 35. i 36. (odnosno 36. i 37) Posebnog Kolektivnog ugovora za zaposlene u ustanovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave (kao ona osnovna plata koja se isplaćuje u toj visini i u situaciji kada je bila niža od minimalne zarade) bez uticaja na drugačiju odluku jer ona ne aktivira prava iz Zakona o radu kao opšteg zakona.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tuženi zahtev, povodom revizije tužene, to su preinačene nižestepene presude i u pogledu odluke o troškovima.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi celog postupka, na ime angažovanja javnog pravobranilaštva na osnovu odredbe člana 162. ZPP, i to: za sastav odgovora na tužbu 9.000,00 dinara, za pristup na dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, za sastav dve žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, dok trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić