Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Tuženi je podneo odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o naknadi štete. Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 - drugi zakon). Ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava u pogledu primene odredbe člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 191. stavovi 1. i 2. Zakona o radu, jer pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. U pobijanoj drugostepenoj odluci izražen je pravni stav da donošenje odluke o upućivanju zaposlenog na rad kod drugog poslodavca predstavlja diskreciono ovlašćenje poslodavca kod koga je zasnovan radni odnos, uz primenu određenih kriterijuma koje taj poslodavac tom prilikom vrednuje, te da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije predložio niti priložio dokaze da je došlo do gubitka očekivane dobiti usled njegovog neupućivanja na rad kod drugog poslodavca, zbog donošenja rešenja o otkazu od strane tuženog, odnosno nije dokazao postojanje i obim izmakle koristi, što je u skladu sa praksom Vrhovnog suda po ovom pitanju, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje) zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novog tumačenja prava, a revident ne prilaže različite sudske odluke u kojima je drugačije odlučeno u istoj ili sličnoj činjenično-pravnoj situaciji. Iz navedenog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 31.10.2017. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.046.753,77 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Ivana Rađenović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković