Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog radio na radnom mestu ... u odeljenju ... . Pravlnikom o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova koji je tuženi doneo 01.04.2011. godine smanjen je broj izršilaca na tom radnom mestu sa 11 na 9 zaposlenih. Odlukom tuženog od 18.05.2011. godine o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova utvrđena je lista od 9 zaposlenih koji su višak, među kojima se nalazi i tužilac. Tuženi je 02.06.2011. godine doneo rešenje kojim je utvrdio da tužiocu prestaje radni odnos i da mu je 30.05.2011. godine isplaćena otpremnina. Zaposlene za čijim radom je prestala potreba utvrđivala je komisija, oformljena odlukom direktora tuženog od 11.04.2011. godine. Utvrđivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vršeno je korišćenjem ocena koji su neposredni rukovodioci dali za period od 01.09.2009. godine do 31.09.2010. godine, u skladu sa Pravilnikom tuženog o ocenjivanju radnog učinka zaposlenih. Tužilac je dobio ocenu 2,97. U odeljenju ... tuženog bilo je lica zaposlenih preko omladinske zadruge, a tuženi je imao potrebu za mehaničarima, elektroničarima i električarima.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan iz više razloga. Po nalaženju tog suda, u vreme kada je osporeno rešenje doneto u odeljenju ... tuženog bilo je zaposlenih lica preko omladinske zadruge na poslovima koje je tužilac mogao da radi i na koje je mogao biti raspoređen, a takođe tužilac se mogao dokvalifikacijom obučiti i za obavljanje poslova koji su tuženom bili potrebni; tuženi je postupio suprotno članu 182. stav 2. Zakona o radu jer je u odeljenju ... zaposlio dva lica, a trebalo je da tužiocu da prednost u zapošljavanju, odnosno prilikom utvrđivanja viška zaposlenih primenjivao je ocene koje se koriste za ocenu radnog učinka zaposlenih, a ne ocene utvrđene u postupku utvrđivanja viška zaposlenih.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, u situaciji kada se smanjuje broj izvršilaca na poslovima koje je tužilac obavljao bilo je potrebno izložiti tužioca konkurenciji sa drugim izvršiocima na istim poslovima, primenom kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih u smislu člana 155. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, tuženi to nije učinio već je koristio kriterijume za utvrđivanje rezultata rada - merenje radnog učinka, u smislu člana 28. svog kolektivnog ugovora, što znači da nije ispoštovao član 72. stav 1. tačka 4. tog opšteg akta. S`obzirom da je po stanovištu drugostepenog suda to dovoljan razlog za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, ostali žalbeni navodi kojima se komentarišu drugi razlozi prvostepenog suda za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva - zapošljavanje lica preko omladinske zadruge, mogućnost dokvalifikacije tužioca i zapošljavanje drugih lica, ocenjeni su kao irelevantni.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09) bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U slučaju kada se zaposlenom daje otkaz ugovora o radu zbog smanjenog obima posla moraju biti primenjeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, utvrđeni programom rešavanja viška zaposlenih (član 155. stav 1. tačka 4. Zakona o radu), ali kriterijumi moraju postojati i primenjivati se i onda kada poslodavac nema obavezu donošenja programa.

U konkretnom slučaju, tuženi nije imao obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih u smislu člana 153. stav 1. tačka 2. Zakona o radu (radni odnos je prestao za 9 od ukupno 102 zaposlena na neodređeno vreme). Kolektivni ugovor tuženog u delu kojim je uređen institut viška zaposlenih, ne sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih već u članu 72 propisuje da su isti obavezni deo programa rešavanja viška zaposlenih. S`obzirom da tuženi nije imao obavezu da donese program rešavanja viška zaposlenih koji bi sadržao kriterijume za utvrđivanje viška, niti takve kriterijume sadrži njegov kolektivni ugovor, utvrđenje viška zapolenih vršeno je primenom članova 38-42 Opšteg kolektivnog ugovora, na osnovu rezultata rada kao osnovnog kriterijuma.

Prema odredbama opšteg kolektivnog ugovora, osnovni kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih su rezultati rada koji se utvrđuju za period od najmanje godinu dana, na osnovu ostvarenog učinka prema utvrđenim normativima i standardima rada, a ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na kvalitetu obavljenog posla; samostalnosti u radu i inovacija; efikasnosti rada; odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje posla radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja. Ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada, primenjuju se dopunski kriterijumi predviđeni tim opštim aktom.

Utvrđivanje viška zaposlenih na poslovima koje je tužilac obavljao vršila je komisija tuženog oformljena odlukom direktora od 11.04.2011. godine, koristeći ocene neposrednog tužiočevog rukovodioca date primenom kriterijuma iz Pravilnika tuženog o ocenjivanju radnog učinka zaposlenih. Prema tom opštem aktu, rezultati rada zaposlenog ocenjuju se na osnovu kvaliteta rada, obima rezultata rada i odnosa zaposlenog prema radu.

Imajući izloženo u vidu, ne mogu se prihvatiti razlozi nižestepenih sudova da je tuženi učinio propust prilikom utvrđivanja viška zaposlenih zato što nije primenio kriterijume za utvrđivanje viška, već je koristio kriterijume za utvrđivanje rezultata rada - merenja radnog učinka. Komisija tuženog je utvrđivala višak zaposlenih na osnovu njihovog rezultata rada, što je osnovni kriterijum za utvrđenje viška zaposlenih predviđen članom 39. Opšteg kolektivnog ugovora, koristeći se ocenom neposrednog rukovodioca zasnovanom na kritreijumima iz Pravilnika tuženog o ocenjivanju radnog učinka zaposlenih. Ovi kriterijumi u suštini su identični sa kriterijumima iz Opšteg kolektivnog ugovora - kvalitet rada (obavljenog posla), obim rezultata rada (efikasnost rada) i odnosa zaposlenog prema radu (odnos prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada).

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, uzimajući u obzir i iznete primedbe u pogledu činjenično-pravnog zaključka o propustima tuženog prilikom utvrđivanja viška zaposlenih koji se tiču njihovog ocenjivanja, pravilno odlučiti o tužbenom zahtevu. Pri tom će voditi računa i o tome da povremeno angažovanje lica preko omladinske zadruge za obavljanje određenih poslova koji nisu sistematizovani, ne može biti dovoljan razlog za zaključak da tužilac nije višak zaposlenih, odnosno o činjenici koja proizilazi iz spisa da tužilac nema stepen stručne spreme koji je potreban za obavljanje poslova na drugim radnim mestima, kao i da tuženi nije zasnivao radni odnos sa drugim licima na poslovima koje je tužilac obavljao već samo vršio raspored zaposlenih koji su već ranije zasnovali radni odnos.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka zato što zavisi od ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić