Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom, na koje revizija ukazuje. Ukazivanje tužioca na bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog, u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu 01.02.2016– 10.07.2020. godine, bio radno angažovana kod tuženog na poslovima ... po osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, i to u Tehničkom centru .., Odsek za tehničke usluge ..., Pogonu ..., Službi za održavanje EEO i MM. Tužilac je kod tuženog obavaljao poslove u kontinuitetu, bez prekida, sa drugim zaposlenima kod tuženog na neodređeno vreme na istim poslovima ... . Nakon četiri godine rada bez prekida, tužilac je prestao da radi kod tuženog 10.07.2020. godine, kada mu je istekao ugovor o privremenim i povremenim poslovima od 31.01.2020. godine. Na ovim poslovima su ostali da rade stalni radnici kod tuženog i lica angažovana od privatnih firmi. Utvrđena činjenica da je dana 26.03.2019. godine donet Zaključak Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, kojim je data saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme 300 izvršilaca sa srednjom stručnom spremom u JP „Elektroprivreda Srbije“ Grupa Begrad, ne ukazuje da se dobijena saglasnost odnosila upravo na radnu jedinicu Službe za održavanje u Pogonu tuženog u ... i na radno mesto ... .

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, te da ga tuženi vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće radno mesto, jer nisu ispunjeni uslovi za preobražaj tužiočevog radnog odnosa kod tuženog u radni odnos na neodređeno vreme. Ovo zbog toga što je tuženi korisnik javnih sredstava, te se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu, kojom je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, jer je navedeni zakon lex specialis u odnosu na Zakon o radu, čijom odredbom člana 105. su propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Cenjeno je i da data saglasnost Vlade RS , ne podrazumeva obavezu tuženog da zaposli 300 novih zaposlenih sa srednjom stručnom spremom, već da predstavlja mogućnost za novo zapošljavanje na neodređeno vreme kategoriji lica za koju je saglasnost data, ali prema potrebama poslodavca koji je ovlašćen da odlučuje o procesu i organizaciji rada. Tužbeni zahtev tužioca u delu o zasnivanju radnog odnosa na radnom mestu ..., prvostepeni sud je odbio kao neosnovan. Odlukom drugostepenog suda prvostepena presuda u tom delu je ukinuta i tužba u tom delu odbačena kao nedozvoljena, iz razloga što postoji apsolutna nenadležnost suda da u radnopravnoj materiji po sistemu pune jurisdikcije odlučuje umesto tuženog poslodavca o raspoređivanju zaposlenih na konkretno radno mesto.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 197. stav 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS", br. 24/05... 75/14), propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Zakonsko ograničenje trajanja privremenih i povremenih poslova ne može se prema navedenoj odredbi produžavati.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom 2. istog člana, predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana, na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Tuženi je javno preduzeće koje, prema članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu, spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama navedenog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35. kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava (''Službeni glasnik RS'' br. 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2020. godine. Članom 105. navedenog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe člana 37. Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme i u odnosu na odredbe člana 32. Zakona o radu, kojima je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, a što proizilazi iz odredbe člana 105. Zakona o budžetskom sistemu. Kod utvrđenog da je tužilac na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima obavljao iste poslove u periodu 01.02.2016 – 10.07.2020. godine, da zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, to nije bilo uslova da se utvrdi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog i da su predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova ništavi, jer su zaključeni da bi se izbeglo zasnivanje radnog odnosa, budući da se u konkretnom slučaju imaju primeniti navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu, kojima je bilo zabranjeno zapošljavanje novih lica u javnom sektoru, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim u izuzetnim slučajevima, uz saglasnost nadležnog organa Vlade. Kod navedenog, zakonitost radnog angažovanja tužioca u smislu odredaba Zakona o radu, u predmetnom periodu, ne utiče na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu.

Navodima revizije tužioca o tome da je sve vreme bio radno angažovana za obavljanje poslova koji po svojoj prirodi ne predstavljaju privremene i povremene poslove, već su u pitanju poslovi za kojima je postojala stalna potreba i da je faktički bio u radnom odnosu, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke. Tužilac je kod tuženog bio radno angažovan po ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu kada on, kao korisnik javnih sredstava, nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj, imajući u vidu sadržinu zaključka nadležne Komisije od 26.03.2019. godine i opseg na koji se odnosi. Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Po nalaženju ovog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda o delu tužbenog zahteva za zasnivanju radnog odnosa na radnom mestu ..., u smislu člana 16. ZPP, za koju odluku je drugostepeni sud dao jasne i potpune razloge, koje u svemu prihvata ovaj sud, te su i u tom delu bez uticaja na drugačiju odluku revizijski navodi tužioca.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković