.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3602/2022
14.06.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., BB iz sela ..., Opština ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Miodrag Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Direkcija policije – koordinaciona uprava za AP KiM – PU Priština, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi isplate plate i bonusa, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4114/21 od 25.02.2022. godine, u sednici veća održanoj 14.06.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4114/21 od 25.02.2022. godine i predmet VRAĆA drugostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 379/20 od 15.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 17.02.2021. godine. Stavom trećim i četvrtim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezana tužena da isplati tužiocima na ime naknade materijalne štete na ime neisplaćene zarade i neosnovane obustave isplate drugih primanja „bonusa“, pojedinačne opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.548.278,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4114/21 od 25.02.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem i četvrtom izreke i odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca da se obaveže tužena da im na ime naknade materijalne štete isplati neisplaćene zarade i neisplaćene bonuse za period od 01.06.2013. godine do 31.12.2020. godine sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 1.548.278,00 dinara, te obavezani tužioci da tuženoj naknade troškove postupka koje je imala pred prvostepenim sudom u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 45.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju su blagovremeno izjavili tužioci zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11…18/20) i utvrdio da je revizija tužilaca osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod tužene od 2009. godine. Pre zasnivanja radnog odnosa kod tužene, radili su u Kosovskoj policijskoj službi sa prekidom od proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije 2008. godine do juna 2009. godine. Tužioci su potpisali rešenja o zasnivanju radnog odnosa kod tužene, ali im rešenja nisu uručena iz bezbednosnih razloga, a po naređenju tužene vratili su se na rad u Kosovsku policijsku službu. Platu i bonuse su redovno primali i od tužene i od Kosovske policijske službe. Nakon isplate prvog dela zarade za jun mesec 2013. godine, tužena je obustavila isplatu plate i bonusa tužiocima bez ikakve odluke, a nisu im dostavljena ni rešenja o prestanku radnog odnosa iako su odjavljeni sa osiguranja kod Fonda PIO sa 31.05.2013. godine. Dosuđeni iznosi predstavljaju iznose plate i bonusa koje bi tužioci ostvarili u periodu od juna 2013. do decembra 2020. godine da su nastavili da rade kod tužene u Koordinacionoj upravi za Kosovo i Metohiju. Visinu je prvostepeni sud utvrdio na osnovu rezultata veštačenja obavljenog od strane veštaka ekonomsko finansijske struke na koje tužena nije imala primedbe.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da su tužioci i nakon juna 2013. godine bili radno angažovani kod tužene i da im radni odnos nije prestao na zakonom propisan način, te da je nezakonito postupanje tužene osnov odgovornosti za štetu koju tužioci trpe u visini izgubljene zarade i neisplaćenih bonusa.
Suprotno navedenim razlozima, drugostepeni sud smatra da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, a kod nesporne činjenice da su tužioci u periodu za koji potražuju izgubljenu platu, bili u radnom odnosu kod drugog poslodavca, Kosovskoj policijskoj službi, u kojoj su nastavili rad i nakon maja 2013. godine i ostvarivali pravo na isplatu plate po tom osnovu, a da navode o faktičkom radu za tuženu u spornom periodu nisu dokazali. Pored toga, sud zaključuje da radni odnos nisu mogli da zasnuju kod dva poslodavca van slučajeva propisanih odredbom člana 41. Zakona o radu. Iz ovih razloga po stavu drugostepenog suda, tužioci neosnovano potražuju naknadu štete u vidu izgubljene zarade, kao i bonusa, s pozivom na nezakonit prestanak radno funkcionalne veze.
Imajući u vidu sve okolnosti slučaja, Vrhovni sud je ocenio da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava zbog čega je izostalo utvrđenje relevantnih činjenica, na okolnost da li je radno-pravni status tužilaca kao zaposlenih na neodređeno vreme bio regulisan kod tužene nakon juna 2013. godine, kada je tužena prestala da im isplaćuje plate i bonuse bez obrazloženja, a od čega zavise potraživanja tužilaca u ovoj pravnoj stvari.
Naime, da bi neko ostvario pravo na zaradu i druga primanja, u smislu člana 104. Zakona o radu, potrebno je da je obavljao rad za poslodavca, odnosno da mu poslodavac omogući da radi, a čime se u ovom slučaju drugostepeni sud nije bavio.
U konkretnom slučaju, zbog pogrešne primene materijalnog prava ostalo je nepotpuno utvrđeno da li su tužioci i nakon juna 2013. godine, bili radno angažovani kod tužene. Naime, drugostepeni sud nije utvrdio postupanje tužene kao poslodavca nakon juna 2013. godine, odnosno da li su tužioci bili onemogućeni da rade i ostvaruju platu koju bi prema redovnom toku stvari ostvarivali. Nejasno je na osnovu čega je drugostepeni sud zaključio da je tužiocima prestao radni odnos 31.05.2013. godine, s obzirom da tužioci tvrde da su nastavili da obavljaju svoje zadatke i nakon što je tužena prestala da im isplaćuje plate.
Iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi da je jedan od razloga odbijanja zahteva tužilaca poziv na čl. 41 Zakona o radu, jer se radni odnos ne može zasnovati kod dva poslodavaca van slučajeva predviđenih zakonom. Drugostepeni sud polazi od nesporne činjenice da su tužioci i nakon juna 2013. godine nastavili da rade u Kosovskoj policijskoj službi i za tuženu iz čega proizlazi da su u utuženom periodu bili u radnom odnosu kod dva poslodavca. Međutim, navedena činjenica nije nesporna niti je utvrđena od strane prvostepenog suda, niti je ijednim dokazom od strane tužene dokazano da tužioci imaju zasnovan radni odnos kod drugog poslodavca kako osnovano tužioci navode u reviziji.
Takođe, prvostepeni sud je na osnovu izjava svedoka i tužilaca utvrdio da su tužioci obavljali faktički rad kod tužene i da im po tom osnovu pripada pravo na naknadu materijalne štete, a drugostepeni sud je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, bez otvaranja rasprave doneo suprotnu presudu.
Kako za pravilnu primenu materijalnog prava nisu raspravljene pravno relevantne činjenice, Vrhovni sud je ukinuo drugostepenu presudu primenom člana 416. ZPP.
U ponovnom postupku, drugostepeni sud će zakazati raspravu u skladu sa članom 383. ZPP i raspraviti spornu činjenicu da li su tužioci u spornom periodu zasnovali radni odnos kod dva poslodavca ili ne. Ako nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 41. Zakona o radu, raspraviće da li su tužioci obavljali rad kod tužene i ako jesu da li je takav rad imao sve elemente radnog odnosa (s obzirom da tužioci ne poseduju rešenja o zasnivanju i prestanku radnog odnosa), naročito da li su nakon juna 2013. godine obavljali faktički rad kod tužene, pa zavisno od toga da li im pripada naknada štete u vidu izgubljene plate i bonusa. Kada pravilno utvrdi činjenično stanje doneće novu odluku o tužbenom zahtevu, pravilnom primenom materijalnog prava.
Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.
Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
