U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nataša Mijaljević, advokat iz ..., protiv tuženog „Carlsberg Srbija“ DOO Čelarevo, čiji je punomoćnik Labud Ražnatović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4355/18 od 09.07.2019. godine, u sednici održanoj 10.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4355/18 od 09.07.2019. godine, tako što se odbija žalba tuženog, kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 197/18 od 10.10.2018. godine.

OBAVEZUJE SE tuženi „Carlsberg Srbija“ DOO Čelarevo da tužiocu AA iz ... na ime troškova revizijskog postupka plati 39.600,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema presude.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P1 197/18 od 10.10.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada u periodu od 16.07.2013. godine do 22.12.2014. godine isplati za svaki mesec iznos od po 11.111,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od prvog dana nakon isteka poslednjeg dana u narednom mesecu za prethodni mesec. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 89.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4355/18 od 09.07.2019. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada u periodu od 16.07.2013. godine do 22.12.2014. godine isplati za svaki mesec od po 11.111,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od prvog dana nakon isteka poslednjeg dana u narednom mesecu za prethodni mesec i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 138.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11, 55/14 i 87/18), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po slubženoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom u trajanju od 8 časova dnevno, 40 časova nedeljno, počev od 04.03.2007. godine. U periodu od 16.07.2013. godine do 22.12.2014. godine radio je na ..., koje poslove je obavljao na terenu regiona ..., sve do prestanka radnog odnosa u decembru 2014. godine. Ugovorima o radu zaključenim između tužioca i tuženog od 04.03.2007. godine i od 01.10.2014. godine, članom 3.4 ugovoreno je pravo tužioca na uvećanu zaradu u skladu sa članom 32. Pravilnika o radu, i to između ostalog pod tačkom 3. za prekovremeni rad u visini od 26% od osnovne zarade. Ova odredba navedenih ugovora o radu nije menjana aneksima ugovora o radu i važila je u utuženom periodu. Odrebama članova 42. stav 1. Pravilnika o radu tuženog od 09.01.2012. godine i od 03.09.2014. godine, a koji su važili u spornom periodu, propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj Pravilnikom o radu i Ugovorom o radu. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke nije moglo da se utvrdi da li je tužilac u utuženom periodu ostvarivao sate prekovremenog rada, jer o takvom radu tužioca tuženi nema sačuvane podatke. Iz iskaza tužioca utvrđeno je da je tužiocu radno vreme trajalo od 8,00 do 16,00 časova, ali da je svakog dana ostajao da radi duže, te da su aktivnosti tužioca beležene preko prenosivog ručnog računara u kome je evidentirao početak i kraj radnog vremena. Utvrđeno je da tuženi nije mogao da sudu dostavi izvod iz centralne baze podataka o tim podacima jer nisu sačuvani, budući da se softver povremeno ažurira i podaci se brišu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u celosti i obavezao tuženog da tužiocu plati od po 11.111,11 dinara na ime uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada u spornom periodu, ocenivši da veštačenjem nisu mogli biti utvrđeni sati prekovremenog rada isključivo zbog krivice tuženog poslodavca, koji u tom pogledu nije ažurno vodio dokumentaciju, te da je na tuženom poslodavcu bio teret dokazivanja činjenica vezanih za stvarne sate rada tužioca na dnevnom nivou, a time i činjenice da tužilac nije ostvario sate prekovremenog rada.

Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, uz obrazloženje da u skladu sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu zaposlenom pripada pravo na uvećanu zaradu pod uslovom da je ostvario rad duži od punog radnog vremena, te da je teret dokazivanja ove činjenice da je tužilac u utuženom periodu ostvario prekovremeni rad bio na tužiocu u smislu odredbe člana 231. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijana presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, pa se zaključak drugostepenog suda ne može prihvatiti kao pravilan.

Odredbom člana 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, … i 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, i to: za prekovremeni rad - najmanje 26% od osnovice.

U toku postupka je nesumnjivo utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom u trajanju od 8 časova dnevno, 40 časova nedeljno, počev od 04.03.2007. godine, da je u sppornom periodu radio na ..., koje poslove je obavljao na terenu regiona ..., te da su aktivnosti tužioca beležene preko prenosivog ručnog računara u kome je tužilac evidentirao početak i kraj radnog vremena, kao i da veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke nije moglo da se utvrdi da li je tužilac u utuženom periodu ostvarivao sate prekovremenog rada, jer o takvom radu tužioca tuženi nema sačuvane podatke, budući da se softver povremeno ažurira i podaci se brišu. Kod takvog stanja stvari po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije bilo mesta donošenju pobijane odluke uz primenu pravila o teretu dokazivanja na štetu tužioca. Naime, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je na tuženom poslodavcu bio teret dokazivanja činjenica vezanih za stvarne sate rada tužioca na dnevnom nivou, a time i činjenice da tužilac nije ostvario sate prekovremenog rada, što tuženi u toku postupka nije učinio. U konkretnom slučaju nedostavljanje pisane dokumentacije od strane tuženog poslodavca u vezi sa evidencijom stvarnih sati rada tužioca na dnevnom nivou (u prilog tvrdnji tuženog da tužilac nije ostvario prekovremeni rad), pri činjenici da je tuženi raspolagao podacima vezanim za dnevnu prisutnost na radu na osnovu kojih zaposleni ostvaruju prava i obaveze po osnovu rada, jer je u konkretnom slučaju svakodnevno beležen početak i kraj rada tužioca na ručno prenosivom računaru, koji podaci su se potom proveravali od strane supervizora i prenosili u Centralnu bazu podataka tuženog (što i nije osporeno od strane tuženog) i koju dokumentaciju je tuženi dužan da poseduje kao poslodavac i pravno lice, ne može se tumačiti na štetu tužioca kao zaposlenog, kao to pogrešno zaključuje drugostepeni sud. Naime, na poslodavcu je teret dokazivanja činjenice da tužilac kao zaposleni nije ostvario ostvario sate prekovremenog rada, a zbog čega mu se osporava pravo na isplatu zarade po predviđenim merilima i kriterijumima, shodno ugovoru o radu i opštim aktima. Poslodavac i raspolaže pismenim dokazima koji se tiču poslovanja, radnopravnog statusa i drugih podataka i evidencija od kojih zavisi pravo i obaveze zaposlenog u skladu sa zakonom i opštim aktom tuženog. U konkretnom slučaju tuženi, u smislu člana 228. i člana 231. Zakona o parničnom postupku, do okončanja glavne rasprave nije dostavio nijedan dokaz u prilog svojih navoda datih u odgovoru na tužbu, u pogledu okolnosti da tužilac nije ostvario prekovremene sate, a kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud.

Kako je pobijanom drugostepenom presudom, pogrešnom primenom materijalnog prava prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke. S obzirom da je tužilac uspeo u sporu, to mu i pripadaju troškovi koji su utvrđeni u prvostepenoj presudi.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su mu dosuđeni u ukupnom iznosu od 39.600,00 dinara i to 12.000,00 dinara na ime nagrade advokatu za sastav revizije, u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“ br.121/12) i 27.600,00 dinara na ime takse na reviziju, u skladu sa tarifnim brojem 1. tačka 5. Taksene tarife, Zakona o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“ br.28/94, … i 95/18).

Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju, jer po oceni ovog suda oni nisu bili nužni i neophodni za vođenje revizijskog postupka.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 165. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić