Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu kojim je odbačena tužba u navedenom delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, ne navodeći zakonske razloge pobijanja.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. i 441. u vezi sa članom 420. stav 1. i 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 10/23) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem tuženog od 09.06.2014. godine otkazan ugovor o radu na poslovima referenta ... — saradnika, sa danom dostave rešenja, zbog povrede radnih obaveza i nepoštovanja radne discipline. Iz obrazloženja rešenja sledi da je tužiocu stavljeno na teret da je u periodu od 12.05. do 28.05.2014. godine neopravdano napuštao radno mesto, bez obaveznog pismenog ili usmenog odobrenja neposrednog rukovodioca; da je dana 12.05.2014. godine prilikom izlaska sa posla, mahnuo u kameru kao da nekog pozdravlja čime je iskazao nepoštovanje discipline na radu, te vređanje i nekorektan odnos prema tuženom i ostalim zaposlenima dajući loš primer ovakvim postupanjem. Takođe, tužiocu je stavljeno na teret i da nije blagovremeno organizovao obuku iz oblasti ..., da nije uredno vodio evidenciju o sprovođenju ove obuke, niti je čuvao evidenciju o zaduženju ... opreme, na koji način je neposredno povredio radne obaveze i ugrozio bezbednost drugih zaposlenih kod tuženog, kako je utvrđeno prilikom kontrole nadležne inspekcije dana 08.05.2014. godine.

Nižestepeni sudovi su zaključili da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, pa je nepobijanim delom pravnosnažne presude, isto je poništeno i kao posledica poništaja osporenog rešenja, tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad, sve uz date razloge koji opredeljuju takvu odluku.

Nižestepeni sudovi su odbacili tužbu tužioca u delu kojim je tražio da sud obaveže tuženog da ga rasporedi na poslove i radne zadatke prema stepenu stručne spreme, znanju i iskustvu stečenom u radu, iz razloga apsolutne nenadležnosti, budući da sud ne može da odlučuje o raspoređivanju zaposlenih kod poslodavca, već da je to u isključivoj nadležnosti poslodavca, koji ova pitanja uređuje svojim unutrašnjim aktom i odlukama.

Vrhovni sud prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova, nalazeći da je pravilno odlučeno o odbačaju tužbe u delu kojim je tužilac tražio da ga tuženi rasporedi na poslove i radne zadatke prema stepenu stručne spreme, znanju i iskustvu stečenom u radu.

Naime, pravna posledica poništaja nezakonitog otkaza ugovora o radu je obaveza tuženog poslodavca da tužioca na njegov zahtev vrati na rad, u skladu sa odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...32/13).

Polazeći od navedene odredbe Zakona o radu, sud tuženom poslodavcu može naložiti samo vraćanje zaposlenog na rad, dok se raspoređivanje zaposlenog na određene poslove nalazi u sferi autonomnog delovanja poslodavca i može biti predmet ugovora o radu ili njegovog aneksa. Ovakvo pravno shvatanje zastupljeno je u praksi ovog suda, i u skladu je sa stavom iskazanim u odluci Ustavnog suda Už 980/2016 od 26.09.2019. godine.

Tuženi poslodavac je posle poništaja nezakonitog otkaza dužan da tužioca reintegriše u proces rada i vrati mu sva prava na rad i po osnovu rada, te i da ga rasporedi, ukoliko je moguće na poslove ranijeg radnog mesta, ali ukoliko to iz nekog objektivnog i zakonitog razloga ne bi bilo moguće, poslodavac može da ga rasporedi na druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti. Kako se izmena ugovorenih uslova rada, može učiniti jedino aneksom ugovora o radu prema pravilima iz čl. 171. i 172. Zakona o radu, to je sud apsolutno nenadležan da odlučuje o zahtevu tužioca, da ga tuženi rasporedi na poslove i radne zadatke prema stepenu stručne spreme, znanju i iskustvu stečenom u radu, imajući u vidu da ovakvo raspoređivanje zaposlenog na odgovarajuće poslove prema vrsti i stepenu njegove stručne spreme spada u domen autonomne regulative poslodavca, o čemu odlučuje u skladu sa zakonom, aktom o sistematizaciji i potrebama procesa i organizacije rada, zbog čega je, po oceni Vrhovnog suda, pobijanim rešenjem tužba, u tom delu, pravilno odbačena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 6. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahteve tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilac nije postigao uspeh u ovom postupku, a trošak za sastav odgovora na reviziju nije bio potreban za donošenje odluke revizijskog suda.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković