Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3734/21 od 30.09.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2713/19 od 20.05.2021. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada, pojedinačno određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom i da na dosuđene novčane iznose uplati za tužioca doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2713/19 od 20.05.2021. godine, tako što je odbijen zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime troškova prvostepenog parničnog postupka isplati iznos od 99.298.00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti do isplate i obavezan tužilac da isplate tuženom na ime troškova prvostepenog parničnog postupka iznos od 6.824,50 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da isplati tuženom na ime troškova postupka po žalbi iznos od 27.298,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je blagovremeno podneo odgovor na reviziju.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20).

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog i u utuženom periodu poslove svog radnog mesta je obavljao radeći svaki drugi dan od 07,00 do 19,00 časova, po 12 sati. Organizacija rada kod tuženog je bila takva da na tim poslovima svakog dana radi jedan zaposleni uvek u periodu od 07,00 do 19,00 časova, dok drugi zaposleni ima slobodan dan. Za rad obavljen u utuženom periodu tuženi nije isplatio tužiocu uvećanu zaradu od 8,9% od osnovne zarade prema članu 38. PKU. Prvostepeni sud je na osnovu veštačenja utvrdio iznose na ime neisplaćene uvećane zarade tužiocu po osnovu smenskog rada, koji su dosuđeni prvostepenom presudom.

Prvostepeni sud je zaključio da je tužilac radio u smenama, imajući u vidu da je u utuženom periodu kontinuirano radio u režimu rada 12 – 36, te da su se zaposleni na istim poslovima koje je radio i tužilac, smenjivali prema unapred utvrđenom redosledu 12 sati rada - 36 sati odmora - 12 sati rada - 36 odmora, zbog čega tužilac ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 108. stav 4. Zakona o radu i članu 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora tuženog u visini utvrđenoj veštačenjem, pa je primenom člana 164. Zakona o radu usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Međutim, drugostepeni sud je zaključio da je u konkretnom slučaju izostala osnovna karakteristika smenskog rada, obrazac rotiranja u kome zaposleni menjaju jedni druge na istom radnom mestu, kontinuirano ili diskontinuirano, tako da početak i kraj rada zaposlenog ne počinje uvek u isto vreme, pa imajući u vidu da zaposleni obavlja uvek rad u istom vremenskom periodu od 07,00 do 19,00 časova, svaki drugi dan, da tužiocu ne pripada utuženo uvećanje zarade na osnovu smenskog rada, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za isplatu na ime uvećane zarade za smenski rad.

Vrhovni kasacioni sud je našao da se osnovano revizijom tužilaca ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 108. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05,...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to: za rad noću, ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade - najmanje 26% od osnovice, za prekovremeni rad – najmanje 26% od osnovice, dok je stavom 4. istog člana propisano da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, kao što je uvećanje zarade po osnovu rada u smenama. Odredbom člana 114. stav 1. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci u skladu sa opštim aktom i Ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanje na poziv državnog organa.

Odredbom člana 7. stav 2. tačka 2. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“ („Sl. glasnik RS“, br. 15/15), propisano je da poslodavac donosi odluku o rasporedu, početku i završetku radnog vremena, polazeći od sledećeg: na radnim mestima gde proces rada traje neprekidno, rad se organizuje u smenama, pri čemu se pod smenskim radom podrazumeva rad u dve (po 12 sati) ili više smena (po 6 ili 8 sati) u toku radnog dana kada na istim sredstvima za rad, rade naizmenično najmanje dva zaposlena, ili dve grupe zaposlenih, pri čemu izmena smena može biti kontinuirana ili sa prekidima tokom određenog perioda dana ili nedelja, dok je odredbom člana 38. stav 1. tačka 4. propisano da se osnovna zarada zaposlenog uvećava za rad u smenama za 8,9%.

Prema Direktivi Evropske unije 2003/88 – ES, smenski rad je definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući i obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili bez prekida (kontinuiran ili diskontinuiran), iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda danju ili noću, a turnus se u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (perturnum, po redu, redom). S obzirom na to da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red u kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se, između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime. Direktiva Evropske Unije nije izvor prava ali njena sadržina pomaže u tumačenju pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže.

Imajući u vidu utvrđene činjenice da tuženi tužiocu nije izvršio uvećanje zarade prema navedenim zakonskim odredbama i odredbama Kolektivnog ugovora koje su važile u spornom periodu, da je tužilac u utuženom periodu radio po modelu radnog vremena 12/36, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog na isplatu tražene razlike u zaradi po osnovu smenskog rada, sa pripadajućim doprinosima. Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu, radi se o smenskom radu. Naime, rad u smenama je rad koji se neprekidno ili sa prekidima radi u najmanje 2 smene, bilo dnevne ili noćne, odnosno takva organizacija rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja, koji može biti neprekidan ili sa prekidima u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći. Kako je u konkretnom slučaju kod ovakvog režima rada postojao kontinuitet, te imajući u vidu i činjenicu da je smenski rad priznat u opštem aktu tužene (Posebni kolektivni ugovor za „Elektroprivredu Srbije“), što ukazuje između ostalog da rad sa navedenim modelom radnog vremena predstavlja smenski rad, to je prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac, u smislu odredbe člana 108. stav 4. Zakona o radu i člana 38. stav 1. tačka 4. Posebnog kolektivnog ugovora za „Elektroprivredu Srbije“, ima pravo na uvećanu zradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu, u utuženom periodu, a pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženog da za tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom Fondu za PIO.

Kako je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev tužioca, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa tužiocu, na osnovu člana 153., 154. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju i opredeljeni traženi troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u ukupnom iznosu od 86.242,58 dinara i koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12 ... 37/21) i na ime sudskih taksi na reviziju u iznosu od 27.297,03 dinara i presudu po reviziji u iznosu od 40.945,55 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94 ... 95/18).

Troškovi na ime odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, zbog čega je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova na ime odgovora na reviziju na osnovu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić