Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme po osnovu Ugovora o radu i Aneksa ugovora o radu od 20.10.2014. godine. Tužilja je sve vreme kod tužene obavljala poslove direktora Filijale u ..., sve do 25.11.2019. godine, kada joj je sa 17.12.2019. godine otkazan ugovor o radu. Obaveze direktora tužene definisane su pravilnicima o blagajničkom poslovanju i kroz knjigu primopredaja amaneta, za transport novca za prijem i predaju gotovine, punjenje i pražnjenje bankomata gotovinom u vezi blagajničke kasete oko početka radnog dana, štampe kursne liste i nepredviđenih okolnosti, te kraja radnog dana, kojima je propisano šta direktor treba da preduzme nakon završenog rada sa klijentima, a vezano za poslove filijale, gde vrši kontrolu celokupnog rada, odgovara za celokupan postupak vezan za kontrolu i arhiviranje dokumentacije. Odlukom tužene od 12.05.2014. godine naloženo je da svi rukovodioci filijala tužene banke i šefovi ekspozitura u skladu sa svojim dužnostima obezbede nesmetan i kontinuiran rad organizacionih jedinica kojima rukovode, tako što će se zaposlenima obezbediti četrdesetčasovna radna nedelja. Prema Kolektivnom ugovoru tužene, koji je važio u spornom periodu, prekovremeni rad je isključivo rad koji se vrši na izričit, pismeni zathev poslodavca odnosno neposrednog rukovodioca zaposlenog. Pored toga, prekovremenim radom ne smatra se rad posle radnog vremena, radi završetka poslova koje je trebalo i koji su se mogli obaviti odnosno izvršiti u redovnom radnom vremenu. Takođe, nalog zaposlenom da radi duže od punog radnog vremena daje se u pismenom obliku. Veštačenjem, datim između ostalog i na osnovu pisane dokumentacije tuženog, utvrđeno je da je tužena obračun i isplatu zarade tužilji vršila u celom utuženom periodu za radno vreme od osam časova, od ponedeljka do petka. Veštačenjem je utvrđena i visina utuženog potraživanja u dve varijante: prvoj – prema evidenciji radnog vremena tužene gde nije evidentirano radno vreme duže o osam časova, kao ni rad subotom i drugoj – na osnovu rasporeda rada u utuženom periodu, radom pre početka i posle završetka radnog vremena, kao i na osnovu časova rada subotom. Tužilja je u periodu od 01.01.2017. do 17.12.2019. godine dolazila na posao pre početka radnog vremena odnosno početka rada banke sa klijentima i ostajala na poslu posle isteka radnog vremena i radila subotama i u skladu sa odlukama poslodavca o radnom vremenu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, sa obrazloženjem da se, u smislu člana 53. Zakona o radu, rad tužilje duži od punog radnog vremena ne može smatrati prekovremenim radom, s obzirom da nije postojao pisani zahtev poslodavca za takav rad.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužilje preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužilji pripada pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad, s obzirom da je u spornom periodu na posao dolazila pre početka radnog vremena i da je ostajala nakon njegovog isteka, da Odluka tužene od 12.05.2014. godine, kojom je rad organizovan tako da se zaposlenima obezbedi četrdesetočasnovna radna nedelja, nije mogla biti osnov za odbijanje tužbenog zahteva, jer se poslovi koji spadaju u delokrug poslova direktora filijale na drugi način nisu mogli obaviti, te da činjenica da tužena nije donela odluku odnosno pisani nalog za rad duži od punog radnog vremena, nije mogla biti od uticaja na postojanje prava tužilje za isplatu traženog uvećanja plate.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijano pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/136, 75/14, 13/17-US, 113/17, 95/18-autentično tumačenje) propisano je: da puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 51. stav 1); da je, na zahtev poslodavca, zaposleni dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i o drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad), koji ne može da traje duže od 8 časova nedeljno, niti duže od 4 časa dnevno (član 53); da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima; da se preraspodela radnog vremena vrši tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od punog radnog vremena i da u slučaju preraspodele radnog vremena, radno vreme ne može da traje duže od 60 časova nedeljno (član 57); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktima i ugovorom o radu za prekovremeni rad najmanje 26% od osnovica (član 108. stav 1. tačka 3).

Prema citiranim odredbama zakona, da bi za prekovremeni rad postojala obaveza poslodavca da zaposlenom isplati uvećanu zaradu potrebno je da je zaposleni ostajao da radi prekovremeno na zahtev poslodavca i da je duže ostajanje na poslu redovan način rada kod poslodavca u određenom periodu. Samim tim, zaposleni koji pred sudom dokazuje svoje pravo na isplatu uvećane zarade za prekovremei rad, treba da dokaže da je radio duže od propisanog radnog vremena, da njegovo ostajanje na radu ima karakter prekovremenog rada, kao i visinu novčanog iznosa koji mu duguje poslodavac na ime uvećane zarade za prekovremeni rad. Kako je u konkretnoj situaciji apelacioni sud utvrdio činjenično stanje na osnovu iskaza tužilje i saslušanih svedoka i evidencije koju su vodili zaposleni kod tuženog, na osnovu čega je obavljeno veštačenje, pobijana odluka doneta je pravilnom primenom materijalnog prava.

Za postojanje prekovremenog rada nije neophodno, suprotno revizijskom navodu, da postoji pisani zahtev ili odluka poslodavca o uvođenju prekovremenog rada, pošto duže ostajanje na poslu i bez pisanog naloga poslodavca (uz podrazumevanje poslodavca da se mora biti dnevno ažuran, pa makar se to moglo postizati samo radom nakon radnog vremena) može imati, kao što i jeste imalo u konkretnom slučaju, karakter prekovremenog rada. To se posebno ceni prema prirodi delatnosti i organizaciji rada kod poslodavaca, kao i specifičnosti posla koji obavljaju zaposleni kod poslodavca po ugovoru o radu, a poslovi koje je obavljala tužilja kao direktor ekspoziture su po prirodi stvari takvi da se ne obavljaju tokom redovnog radnog vremena, već po njegovom završetku, jer oni predstavljaju svojevrsno saldiranje svega što je u tom danu urađeno.

I ostalim navodima revizije neuspešno se osporava pobijana odluka u kojoj je pravilno konstatovano da tužena nije predložila niti dostavila dokaze (dokumentciju ili informaciju kako i na koji način je evidentirala ostvareno radno vreme zaposlenih) kojim bi činjenica da je tužilja radila prekovremeno bila dovedena u sumnju. Pored toga, ukazivanje u reviziji da nije postojao pisani zahtev poslodavca za rad duži od punog radnog vremena, te da se rad tužilje zbog toga ne može smatrati prekovremenim radom, ne može biti cenjeno na štetu tužilje kao zaposlenog koji je nesumnjivo radio prekovremeno obavljajući poslove za koje se u praksi tužene podrazumevalo da treba da budu obavljeni svakodnevno, posle rada sa strankama, koji se pak obavljao do kraja radnog vremena, pa je jasno da su ti poslovi morali da budu obavljeni posle radnog vremena.

Zakon o radu ne isključuje u potpunosti primenu pravila obligacionog prava, naročito onih koje se odnose na osnovna načela, koja se i u ovoj parnici primenjuju na osnovu čl. 23, 25. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, budući da Zakon o radu ne propisuje osnovna načela radnog prava. Organizacija poslovne delatnosti tužene na način da se podrazumeva (očekuje) dnevna ažurnost određenih poslova koji se mogu obaviti samo po isteku radnog vremena, bez preraspodele radnog vremena ili pisanog naloga za prekovremeni rad, uz stav da se zaposlenima u takvim okolnostima ne duguje uvećana zarada za prekovremeni rad u suprotnosti je sa načelima ravnopravnosti strana u obligacionom odnosu, savesnosti i poštenja, zabrane zloupotrebe prava i povećanje pažnje (pažnja dobrog stručnjaka) sa kojim je tužena kao poslodavac dužna da postupa u izvršavanju obaveze iz svoje profesionalne delatnosti. Stoga se, suprotno revizijskom navodu, odsustvo pisanog naloga za prekovremeni rad u situaciji kada se od zaposlenih očekuje da dnevno obave sve poslove koji po logici stvari mogu da se obave tek nakon okončanja radnog vremena, ne može koristiti na štetu tužioca – zaposlenog kod tužene.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužene odbijena kao neosnovana, u smislu člana 153. stav 1. ZPP, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

S obzirom na to da odgovor tužilje na reviziju tužene nije obavezan, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova odgovora na reviziju, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković