Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1659/21 od 10.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Lazarevcu P1 485/20 od 29.03.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Posebna revizija je, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23 – u daljem tekstu: ZPP), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanjem o reviziji predviđenoj navedenom odredbom radi ujednačavanja sudske prakse, imajući u vidu različite odluke apelacionih sudova u istoj pravnoj situaciji, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu u PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci do 31.12.2013. godine, kada je izvršena statusna promena pripajanja PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o., kao društvu sticaocu, na osnovu odluke o pripajanju PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci od 29.11.2013. godine. U periodu do statusne promene, zaključno sa 31.12.2013. godine, cena radnog časa za najjednostavniji rad kao element za obračun zarade je bila ugovorena između sindikalne organizacije „Kolubara metal“ i poslodavca „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci. Nakon izvršene statusne promene tuženi, kao poslodavac sledbenik, isplaćivao je zarade zaposlenima poslodavca prethodnika „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci, pa i ovde tužiocima, utvrđujući vrednost radnog časa na osnovu sporazuma o utvrđivanju vrednosti radnog časa koji je zaključen između direktora PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac i sindikalne organizacije „Kolubara metal“, kojim je za zaposlene u JP RB „Kolubara“ utvrđena veća vrednost radnog časa za obračun zarade u odnosu na zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ za svaki mesec u utuženom periodu, u skladu sa kojim su tužiocima isplaćivane zarade. Iznosi navedeni u izreci presude predstavljaju razliku zarade obračunate na osnovu manje vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ u odnosu na vrednost radnog časa za ostale zaposlene u JP RB „Kolubara“, koji su utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prema shvatanju nižestepenih sudova, u periodu od januara 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine, zaposlenima preuzetim iz PD „Kolubara metal“ d.o.o, pa i ovde tužiocima, zarada je obračunavana i isplaćivana primenom manje vrednosti radnog časa u odnosu na vrednost radnog časa za obračun zaposlenima u RB „Kolubara “ d.o.o, suprotno odredbama Kolektivnog ugovora PD „Kolubara metal“ d.o.o, prema kojima se vrednost radnog časa kao element za obračun zarade utvrđuje u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad kod osnivača RB „Kolubara“, koji je poslodavac sledbenik bio dužan da primenjuje najmanju godinu dana nakon izvršene statusne promene. Nižestepeni sudovi smatraju da RB „Kolubara“, nakon statusne promene u skladu sa članom 33. Kolektivnog ugovora „Kolubara metal“, nije imao ovlašćenje da sporazumom ugovara manju cenu rada, već samo veću. Poslodavac sledbenik je u roku iz člana 150. Zakona o radu imao mogućnost da izmeni opšte akte, zaključujući novi Kolektivni ugovor izjednači koeficijente za radna mesta i na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenom isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Određivanje vrednosti radnog časa zaposlenima u Ogranku „Kolubara metal“ u nižem iznosu od vrednosti radnog časa ostalim zaposlenima, ima za posledicu različitu osnovnu zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti, čime su zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni u neravnopravni položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, te je na taj način, suprotno pravilima iz člana 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene. S toga je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocima isplati na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade utvrđene novčane iznose za period od januara 2014. do januara 2015. godine i na dosuđene iznose uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje nadležnom Republičkom fondu za PIO.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora iz 2012. godine predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je, shodno odredbi člana 11. ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu, bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku pa oni proizvode pravno dejstvo. U pobijanoj drugostepenoj presudi sud zaključuje da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti samo u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđenu manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine, izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Neprihvatljivo je stanovište iz pobijane presude da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužioci i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu u toku 2014. godine, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocima isplati na ime naknade štete razliku zbog manje isplaćene zarade za period od januara 2014. do januara 2015. godine.

Na osnovu člana 416. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Prema konačnom uspehu tuženog u sporu, primenom čl. 153, 154. i 163. ZPP, tuženom pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog, drugostepenog i revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 39.840,00 dinara i to: na ime takse na dva odgovora na tužbu, takse na žalbu i drugostepenu odluku po 1.560,00 dinara dinara, za sastav revizije 18.000,00 dinara, na ime takse na reviziju iznos od 6.240,00 dinara i na ime takse na revizijsku odluku iznos od 9.360,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT. Tuženom nije priznato uvećanje troškova za 20% na ime PDV, jer njegov punomoćnik nije pružio dokaz – račun o izvršenim uslugama, na osnovu kojeg je od tuženog naplaćen iznos ovog troška uvećan za porez na dodatu vrednost.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković