Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1593/22 od 22.08.2022. godine, delimično je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada pored dosuđenih iznosa isplati: za oktobar 2018. godine još iznos od 200,00 dinara sa zateznom kamatom od 06.11.2018. godine do isplate; za mart 2019. godine još iznos od 200,00 dinara sa zateznom kamatom od 06.04.2019. godine do isplate i za oktobar 2019. godine još iznos od 60,00 dinara sa zateznom kamatom od 06.11.2019. godine do isplate. Delimično je preinačena presuda u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko iznosa od 139.440,03 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. U preostalom delu, odbijene su žalbe stranaka i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem i preostalom odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka. Obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, potrebe da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, odnosno u interesu ravnopravnosti građana, radu ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju, kojim je osporio revizijske navode tužene i predložio da se ne prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj i da se revizija odbaci kao nedozvoljena, a troškove je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ocenjujući dozvoljenost revizije u njenom preinačujućem delu, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, našao da je revizija tužene u tom delu dozvoljena, a primenom člana 408. ZPP da revizija u tom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je zaposlen kod tužene. Tužilac stanuje u Somboru, a mesto rada tužioca je takođe u Somboru udaljeno od mesta stanovanja tužioca oko 1800 metara. Tužilac na posao dolazi sopstvenim automobilom ili taksijem, jer ne postoji gradski autobuski saobraćaj u terminima u skladu sa njegovim radnim vremenom.

Gradsko veće Grada Sombora je u decembru 2015. godine donelo zaključak o visini cene radničke mesečne karte u javnom prevozu prema cenovniku AD „Severtrans“ Sombor i u skladu sa ugovorom kojim je AD „Severtrans“ Sombor ovlašćeni prevoznik na teritoriji Grada Sombora. Takođe, gradonačelnik Grada Sombora je zaključio ugovor o poveravanju javnog linijskog prevoza putnika na teritoriji Grada Sombora. Odeljenje za obrazovanje je donelo uputstvo za obračun

3

putnih troškova za zaposlene u predškolskoj ustanovi, osnovnim i srednjim školama i to da se troškovi prevoza radnika imaju računati u visini cene radničke mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju prema stvarnom mestu boravka radnika i broju dana prisutnosti na radu. Relacije prevoza za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih kod tuženog pokriva prevoznik AD „Severtrans“ Sombor koji u svom cenovniku pored utvrđene pojedinačne karte za jedan pravac ima iskazano nekoliko vrsta mesečnih pretplatnih karata za radnike. Mesečna karta bez obzira kojoj vrsti pripada omogućuje prevoz zaposlenom za svaki dan u mesecu, bez obzira da li su radni ili ne. Prva katergorija mesečne karte iskazana u cenovniku naslovljena je sa „markica bez popusta“, utvrđena je kao proizvod cene povratne pojedinačne prevozne karte za određenu relaciju i uprosečenog broja radnih dana od 22 na nivou jednog meseca. Pored toga što je ovakva vrsta mesečne karte već umanjena, jer je svedena na 22 dana u obračunu, a odnosi se na ceo mesec, ona predstavlja u osnovi i obračunsku kategoriju na koju se primenjuju dodatna umanjenja od 20% ili 40% u zavisnosti kako se pravo na mesečnu kartu ostvaruje. Druga kategorija mesečne karte je mesečna karta koja u cenovniku imenovana kao „markica za radnike sa 20% popusta“. Stoji napomena da se radi o „radničkoj karti za uplatu preko računa“. U konkretnom slučaju za ostvarivanje ovakvog popusta neophodno je da poslodavac i prevoznik zaključe ugovor, što omogućuje poslodavcu da ne mora da avansira iznos mesečne karte, već da može da dug plaća po ispostavljenom računu. Tužena nije prezentovala da je imala zaključen ovakav ugovor sa prevoznikom. Treća kategorija mesečne karte je mesečna karta koja je u cenovniku iskazana kao „markica za sve građane sa 40% popusta“ uz koji stoji napomena „radnička za avansnu uplatu“. Popust od 40% moguće je ostvariti samo u slučaju da se mesečna karta kupi na početku meseca uz obaveznu avansnu uplatu, bilo na blagajni ili uplatom na računu prevoznika. Tužena nije kupovala zaposlenima mesečne karte unapred. Cene karata prevoznika AD „Severtrans“ Sombor nisu se menjale tokom spornog perioda. Tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa rada zaposlenima. Grad Sombor nije zaključio ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor za prevoz zaposlenih u školama. Tužena je u spornom periodu obračun i isplatu naknade troškova za odlazak i povratak sa rada vršila na način da je mesečni iznos pretplatne karte „markica za radnike sa 20% popusta“ delila sa brojem radnih dana u mesecu i tako dobijeni iznos množila sa brojem evidentiranih dana dolazaka zaposlenog na rad. Takođe, tužena je ovako obračunatu naknadu troškova prevoza isplaćivala sa kašnjenjem. Tužena je tužiocu za period od 01.10.2016. do 31.10.2019. godine isplatila naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u ukupnom iznosu od 21.168,00 dinara. Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u tri varijante. U prvoj, obračun je vršen spram broja dolazaka i pojedinačne prevozne karte na svakoj od navedenih relacija i razlika naknade troškova prevoza prema navedenoj varijanti iznosi 5.292,00 dinara, prema kojoj je tužilac opredelio tužbeni zahtev. U drugoj, obračun je vršen na bazi mesečne markice bez popusta, a na način da je u odnos stavljen zbir pojedinačnih prevoznih karata za dane dolaska na rad, a najviše do visine mesečne markice bez popusta za date relacije i prema navedenoj varijanti razlika naknade troškova prevoza iznosi 5.292,00 dinara. U trećoj varijanti, obračun je vršen na bazi mesečne markice sa 20% popusta na način što je u odnos stavljen zbir pojedinačnih prevoznih karata za dane dolaska na rad a najviše do visine mesečne markice sa 20% popusta za date relacije, te razlika naknade troškova prevoza iznosi 4.832,00 dinara. Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužiocu pripada naknada troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Prvostepeni sud smatra da tužiocu pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte, kako predviđa ugovor o radu, a koji predstavlja konkretizaciju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i člana 26. st. 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. U skladu sa tim, sud je prihvatio metodologiju obračuna koju je veštak izneo u varijanti tri svog nalaza, pa je kao mesečnu kartu uzeo visinu zbira pojedinačnih karata za datu relaciju prema evidentiranim danima dolaska na rad sa 20% popusta za svaki konkretan mesec, što bi bilo do visine mesečne karte koja realno može da se kupi.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i dosudio razliku predmetne naknade troškova utvrđene prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pri tome, bez uticaja je činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu ni mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ Sombor. Ovo stoga što je za ostvarenje popusta na mesečnu pretplatnu kartu za radnike neophodno da poslodavac i prevoznik imaju zaključen ugovor o prevozu, a škola nema potpisan ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor ili sa nekim drugim prevoznikom u vezi sa prevozom svojih zaposlenih, to je bez osnova pozivanja tužene na zaključak Gradskog veća Grada Sombora iz decembra 2015. godine, kojom je bliže uređena metodologija obračuna naknade sredstava u skladu sa navedenim ugovorom o poveravanju linijskog prevoza AD „Severtrans“ Sombor i koji je tužena primenjivala.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud na osnovu odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i odredbe člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika našao da tužiocu pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, i to u visini utvrđenoj prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pravilno drugostepeni sud nalazi da je bez uticaja činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ na šta tužena ukazuje u reviziji. Ovo je bez uticaja jer poslodavac sa prevoziocem nije zaključio ugovore koji bi omogućili kupovinu karata sa popustom.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U preostalom delu tužena je izjavila posebnu reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kojem je prvostepena presuda potvrđena, zbog pogrešene primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, te da nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarih troškova za dolazak i odlazak sa rada koji se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu.

Kako su nižestepene presude donete u skladu sa usaglašenom sudskom praksom, neprihvatanje odlučivanja o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj ne bi uticalo na drugačiji ishod spora. Navedeno rastojanje od 1,8 kilometara ne može se nužno smatrati malim rastojanjem, jer su blizina odnosno daljina relativni pojmovi koji zavise od psihofizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, a odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika nije predviđena obaveza da se prilikom obračuna stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada uzmu u obzir psihofizičke sposobnosti zaposlenog o čijem pravu se odlučuje.

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5) ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti (član 403. st. 1. i 2.), a odredbom člana člana 441. istog zakona je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinsko-pravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 04.11.2019. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

S obzirom da tužena nije uspela u postupku po reviziji, odbijen je njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Džakula,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić