Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Posebna revizija je, prema odredbama člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) u vezi s odredbom člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, o kome odlučuje Vrhovni sud, ceneći da li postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava, ili razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.

Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija na isplatu tužiljinog novčanog potraživanja iz radnog odnosa prema tužiljinom poslodavcu Zdravstvenom centru Surdulica koje je utvrđeno izvršnom presudom, kao i dosuđenih troškova parničnog i izvršnog postupka, čije je prinudno izvršenje bilo određeno u odnosu na izvršnog dužnika Zdravstveni centar Surdulica, ali nije bilo sprovedeno zbog višegodišnje blokade računa izvršnog dužnika čiji je osnivač tužena i koji se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda. O ovom pravu tužilje, kao i o istaknutom prigovoru zastarelosti potraživanja, sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama ovog suda u kojima je odlučivano o tužbenim zahtevima sa istim ili sličnim pravnim osnovom.

Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa tumačenjem materijalnog prava iz odredaba čl. 12. i 14. Zakona o stečaju u pogledu situacije kada postoji trajnija nesposobnost plaćanja pravnog lica – dužnika prema kojem se stečajni postupak ne sprovodi i solidarne odgovornosti Republike Srbije, kao osnivača dužnika (Zdravstveni centar Surdulica) koji se pretežno finansira iz ustupljenih javnih prihoda, pošto je u pobijanoj drugostepenoj odluci izražen pravni stav da solidarna odgovornost tužene države za obaveze dužnika čiji je ona osnivač, postoji i u slučaju ispunjenosti materijalno-pravnih uslova za otvaranje stečajnog postupka nad dužnikom u odnosu na koga se stečajni postupak po zakonu ne može sprovesti. I u pogledu zaključka o nezastarelosti utuženog potraživanja pobijanom presudom je izražen pravni stav koji je u skladu sa stavom koji je ovaj sud izrazio u svojim odlukama prema kome se trogodišnji rok zastarelosti potraživanja iz člana 196. Zakona o radu odnosi na novčana potraživanja zaposlenog prema njegovom poslodavcu, a ne i u slučaju kakav je konkretni u kome se zahteva isplata novčanog potraživanja utvrđenog pravnosnažnom sudskom odlukom, na koji se primenjuje odredba člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima o desetogodišnjem roku zastarelosti.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa, prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Međutim, ukoliko se u takvim parnicama tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, kao što je reč u ovom slučaju, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijaneg dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici iz radnog odnosa radi isplate novčanog potraživanja podneta je 15.03.2024. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 70.478,40 dinara, što je očigledno niži iznos od 40.000 evra prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu o novčanom potraživanju u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega ju je odbacio drugim stavom izreke, na člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković