O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1916/2021 od 28.03.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužilji isplati, za period od 01.04.2018. godine do 28.02.2021. godine, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada iznos od 110.232,25 dinara sa zateznom kamatom od 14.07.2021. godine do isplate, iznos od 18.341,27 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 13.07.2021. godine i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora iznos od 69.078,31 dinara sa zateznom kamatom od 14.07.2021. godine do isplate, iznos od 9.375,88 dinara na ime zatezne kamate obračunate od dospelosti do 13.07.2021. godine. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 64.000,00 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate. Stavom trećim izreke, oslobođena je tužilja obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2619/22 od 16.06.2022. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je dala odgovor na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pošto je potrebno ujednačavanje sudske prakse o pravu zaposlenih kojima se plata isplaćuje u visini vrednosti minimalne zarade u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu „... radnik“ sa koeficijentom za obračun plate od 8,62. Tužena je tužilji u utuženom periodu obračunavala i isplaćivala osnovnu platu, množenjem osnovice koju objavljuje Vlada RS sa koeficijentom radnog mesta, u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama. Pošto je dobijeni proizvod (osnovica i koeficijent radnog mesta) za svaki mesec utuženog perioda bio niži od iznosa minimalne zarade, tužena je tužilji vršila dopunu plate do iznosa minimalne zarade, a u obračunskim listama nije iskazivala troškove za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, kao posebnu obračunsku stavku. Visina naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu, utvrđena je na osnovu najpovoljnijih parametara u uporednim važećim kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili i tuženu obavezali da tužilji naknadi troškove za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu, nalazeći da je tužena u čitavom spornom periodu isplaćivala zaradu u visini važeće minimalne zarade, pa su zaključili da tužilji naknada za ishranu i regres nije isplaćena a da je parametar koji je sudski veštak ekonomsko-finansijske struke primenio pri obračunu ovih naknada, najbliža i najobjektivnija parametrima koji su propisani pojedinačnim kolektivnim ugovorima za javne službe u koje, pored tužene kao ustanove u oblasti školstva, spadaju i javna preduzeća, kao budžetski korisnici.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/2005... 95/2018), u odredbi člana 105. stav 3. propisuje da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tačke 4. i 5, člana 118. stav 1. Tačke 1.- 4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158. tog zakona.

Prema odredbi člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. istog zakona, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način i na regres za korišćenje godišnjeg odmora, a visina troškova iz stava 1. tačka 5. tog člana, mora biti izražena u novcu (stav 2).

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/2001... 21/2016), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja, pored ostalih i za zaposlene u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Prema odredbi člana 4. stav 1. tog zakona, koeficijent plate izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a prema stavu 2. istog člana zakona, koeficijent sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate tako da se plata utvrđuje na osnovu osnovice za obračun plata, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodatka na platu, obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate u skladu sa zakonom (stav 1), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niža od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2).

Dakle, na zaposlene koji platu ostvaruju prema Zakonu o platama u državnim organima i javnim ustanovama, primenjuju se parametri koji su unapred određeni od strane Vlade Republike Srbije i Ministarstva finansija i odnosi se na sve zaposlene na identičan način, pa i u pogledu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Regulativa obračuna i isplate plata u ustanovama nije istovetna regulativi obračuna i isplate zarade prema pravilima koja se primenjuju u opštem radno-pravnom režimu, jer pojam zarade u određenim radnim sredinama i plate nema jedinstveno značenje, što se direktno odražava na različitost uslova, načina i obima prava na naknadu predmetnih troškova. Obračunom plate zaposlenima u ustanovama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, primenom posebnog zakona i opšteg akta, zaposleni na određenim radnim mestima sa najnižim koeficijentom, primaju platu u nižem iznosu od minimalne zarade i u toj situaciji vršena je isplata plate do visine vrednosti minimalne zarade. Međutim, isplatom plate u visini vrednosti minimalne zarade ne aktiviraju se pravila opšteg radno-pravnog propisa, prema kome zaposleni koji u skladu sa zakonom ostvaruje pravo na isplatu minimalne zarade ima pravo na uvećanu zaradu i naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u smislu odredbe čl. 105. i 118. Zakona o radu. Gore navedeni posebni propisi ne predviđaju pravo na naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora posebnom normom jer su ove naknade obuhvaćene i sadržane u koeficijentu za obračun plata (član 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama), što znači da se ista ostvaruju kroz obračun i isplatu plata, usled čega nema ni osnova (upućujućih normi) da se primenjuju parametri iz važećih kolektivnih ugovora za zaposlene u javnim preduzećima. Stoga, prema sadržaju navedenih posebnih zakona, nema pravne praznine po pitanju prava na isplatu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, zbog čega nema ni uslova za supsidijernu primenu Zakona o radu (član 2. Zakona o radu), što znači da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Pošto tužilja nije uspela u ovom postupku, ne pripada joj pravo na naknadu troškova postupka, a dužna je da tuženoj, na osnovu odredbe člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, naknadi troškove koji su bili potrebni radi vođenja ove parnice, u smislu odredbe člana 154. istog zakona i to za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu a na osnovu važeće Advokatske tarife.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a odluku kao u stavu trećem izreke, primenom odredbe člana 165. stav 2. istog Zakona.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić