Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zasnovala radni odnos kod tuženog na osnovu ugovora o radu br. .../...-... od 29.01.2016. godine, za obavljanje poslova – „...“, na određeno vreme. Nakon toga, tužilji je aneksima ugovora produžavano trajanje radnog odnosa na određeno vreme, po kojima je tužilja bez prekida radila na istom radnom mestu, te je poslednji u nizu bio Aneks br. .../...-... od 22.04.2021. godine kojim je određeno da je tužilja u radnom odnosu od 01.05.2021. do 31.05.2021. godine. Počev od Aneksa ugovora zaključenog 01.04.2016. godine konstatovano je da se ugovor o radu menja u pogledu trajanja radnog odnosa, a počev od zaključenja Aneksa ugovora br. .../...-... od 25.12.2017. godine konstatovano je da se ugovor o radu menja u pogledu trajanja radnog odnosa, a zbog potrebe realizacije projekta po taksativno navedenim ugovorima. Rešenjem tuženog br. .../...-... od 28.05.2021. godine utvrđeno je da tužilji prestaje radni odnos 31.05.2021. godine, kao danom isteka vremena na koje je ugovor zaključen. U aneksima ugovora o radu u kojima se pominju projekti, nije navedeno vreme trajanja projekta, niti da radni odnos može trajati najduže do završetka projekta, već je radni odnos samo produžavan na periode od po nekoliko meseci, odnosno na mesec dana.

Na temelju utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, nalazeći da nije postojao osnov zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, u skladu sa odredbom člana 33. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, pa je u smislu odredbe člana 37. stav 6. Zakona o radu nastupila fikcija da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Ističu da je tužilja, počev od 01.02.2016. godine do 31.05.2021. godine kada joj je prestao radni odnos, neprekidno obavljala iste poslove, koji su sistematizovani, što ukazuje da se ne radi o oročenim poslovima, već o kontinuiranim poslovima koji nemaju privremeni karakter i koje je tuženi samo označio formulacijom „projekat“, te da kontinuirani rad na istim, sistematizovanim poslovima, u trajanju od nekoliko godina, predstavlja odraz stalne potrebe poslodavca. Na temelju tako iznetih razloga, nižestepeni sudovi poništavaju kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužilji utvrđen prestanak radnog odnosa i utvrđuju da je tužilja sa danom 01.06.2021. godine (kako je tražila u tužbi) zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, te obavezuju tuženog da tužilju vrati na poslove koje je obavljala do prestanka radnog odnosa.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepene odluke donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o radu, kada za to postoje objektivni razlozi koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Radni odnos zasnovan na određeno vreme, u skladu sa stavom 2. iste odredbe, ne može trajati duže od 24 meseca. Izuzeci od vremenskog ograničenja trajanja radnog odnosa na određeno vreme propisani su odredbom istog člana u stavu 4. Jedan od izuzetaka, propisan u tački 2, jeste rad na projektu čije je vreme unapred određeno, a najduže do završetka projekta. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog sve vreme obavljala iste poslove i to ... . Imajući u vidu da je tužilja te poslove obavljala kod tuženog sve vreme od stupanja na rad 01.02.2016. do dana prestanka radnog odnosa 31.05.2021. godine, te da nije postojao osnov zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nije reč o povećanom obimu posla koji je iziskivao angažman tužilje, već je potreba za poslovima tužilje bila stalna, te da je na taj način došlo do zloupotrebe institututa radnog odnosa na određeno vreme.

Revizijom tuženog ukazuje se da je tužba u ovoj pravnoj stvari morala biti odbačena jer je podneta protekom zakonom predviđenog roka iz čl. 195 Zakona o radu. Revident ukazuje da nije uzeta u obzir činjenica da je tužilji radni odnos na određeno vreme produžavan radi realizacije odgovarajućih projekata. S tim u vezi, revident smatra da nisu nastupili uslovi za preobražaj radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 37. stav 4. tačka 2. Zakona u radu. Stanovište je revidenta da je tužba morala biti odbačena i u delu kojim je tuženi obavezan da tužilju vrati na konkretno radno mesto jer sudovi nisu nadležni da raspoređuju zaposlene na konkretno radno mesto.

Neosnovan je revizijski navod tuženog da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta protekom zakonom propisanog roka. Rešenje o otkazu ugovora o radu doneto je dana 28.05.2021. godine, a tužba je podneta dana 15.06.2021. godine, svakako u okviru zakonom propisanog roka od 60 dana od dana dostavljanja rešenja. Shodno odredbi čl. 37 st. 6. Zakona o radu, ako je ugovor o radu na određeno zaključen suprotno odredbama ovog zakona, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Sledi da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme samim zaključenjem ugovora o radu na određeno vreme protivno odredbama Zakona o radu, dakle i pre nego što joj je aneksima ugovora produžavan radni odnos pozivanjem na potrebu realizacije projekata. Stoga nema mesta ni primeni izuzetka propisanog odredbom čl. 37 st. 4 tač. 2. Zakona o radu, shodno kom ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi i za period duži od 24 meseca za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, a najduže do završetka projekta. Neosnovan je i navod revidenta da je nedozvoljen zahtev tužilje da se obaveže tuženi da je vrati na konkretno radno mesto. Samo na taj način ostvaruje se potpuna reintegracija zaposlenog u radni odnos. To je bila i intencija zakonodavca iskazana u odredbi čl. 191 st. 1 Zakona o radu, da se zaposleni vrati u onaj ravnopravni status u kom je bio pre nego što mu je nezakonito prestao radni odnos. Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode tuženog i našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude.

U skladu sa iznetim razlozima odlučeno je kao izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić