Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2235/2022 od 13.06.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je odbijen zahtev tužilje za isplatu naknade troškova za gradski prevoz u Ravnom selu za period od 24.07.2016. godine do 01.06.2019. godine u iznosu od 57.990,00 dinara, sa zateznom kamatom od 18.05.2021. godine do isplate i sa obračunatom zateznom kamatom u iznosu od 21.041,61 dinara, kao i u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka preko iznosa od 138.866,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke o troškovima do isplate. Stavom drugim izreke, žalba tužene je u preostalom delu odbijena i prvostepena presuda u preostalom delu odluke o troškovima potvrđena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 26.440,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu i odluke o troškovima postupka tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408, u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene škole na radnom mestu ..., ali je faktički radila u ... . Tužiljino mesto prebivališta je do juna 2016. godine bilo u Novom Sadu, a sedište tužene se nalazi u Ravnom Selu. Tužilja je putovala svakog radnog dana od ponedeljka do petka, na relaciji Novi Sad – Ravno Selo – Novi Sad, sopstvenim prevozom. Udaljenost od mesta njenog stanovanja u Novom Sadu do autobuske stanice u tom gradu je 3 do 4 km, a od autobuske stanice u Ravnom Selu (u kome nije bilo organizovanog gradskog prevoza), do kapije škole (ulaz za vozila) je oko 300 metara, a od kapije do škole još oko 250 metara, s tim što je ulaz za pešake iz druge ulice udaljen nešto više od 1 kilometra. U periodu od 24.07.2016. godine do 01.06.2019. godine tužena nije tužilji isplatila troškove prevoza za gradski prevoz u Novom Sadu i u Ravnom Selu. Veštačenjem je utvrđena visina troškova prevoza na osnovu podatka o ceni mesečne pretplatne karte prevoznika JP „Vrbas“ i „Dunavprevoz“.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, zaključujući da tužilja ima pravo na naknadu traženih troškova u visini opredeljenoj prema prisutnosti tužilje na poslu, a u visini prevozne karte u javnom saobraćaju, a udaljenost od mesta stanovanja tužilje do autobuske stanice u Novom Sadu i od autobuske stanice u Ravnom Selu do sedišta škole, opravdava realnu potrebu za ostvarivanje prava na naknadu tih troškova.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova za dolazak na rad i povratak sa rada, za gradski prevoz u Ravnom Selu, ocenjujući da tužilja nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada na toj relaciji, s obzirom da razdaljina od autobuske stanice u Ravnom Selu do sedišta škole iznosi oko 300 metara i ista ne predstavlja udaljenost koja bi opravdavala korišćenje prevoza radi dolaska na posao i odlaska sa posla kao i dosuđivanje naknade po ovom osnovu, a da razdaljina koju zaposleni prelazi u dvorištu objekta ne predstavlja udaljenost koju zakon priznaje zaposlenom.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...113/2017), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevoza karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Prema odredbi člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015) zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od sadržine navedenih odredbi pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod tužene, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene prevozne karte u javnom prevozu, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Vrhovni sud nalazi da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom, pešice i slično).

Kako tužena nije obezbedila sopstveni prevoz tužilji za dolazak i odlazak sa rada u smislu Zakona o radu, po oceni ovog suda, nije mogla ni da joj uskrati zakonsko pravo na naknadu ukupnih troškova prevoza od mesta stanovanja do mesta rada, a koji obuhvataju i relaciju od autobuske stanice u Ravnom Selu do mesta rada, imajući u vidu razadljinu od oko 300 metara do sedišta tužene škole i to ulaza (kapije) namenjene za vozila, odnosno oko 1 km do ulaza za pešake, što sve opravdava dosuđivanje traženih manje isplaćenih stvarnih troškova prevoza. Iz iznetih razloga, pravilna je ocena prvostepenog suda da tužilji, na osnovu odredbe člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, pripada pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Shodno konačnom uspehu tužilje u sporu, pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, jer je doneta pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. i 163. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1.ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa je tužena u obavezi da joj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 46.914,00 dinara, primenom člana 153. stav 1, 154. stav 2, 163. i 165. stav 2. ZPP. Tužilji su dosuđeni opredeljeni troškovi sa uvećanjem na ime PDV-a koji obuhvataju sastav revizije od 21.600,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...99/20), kao i troškove sudskih taksi za reviziju 8.438,00 dinara i odluku po reviziji 16.876,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/24...95/18).

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 165. stav 2.ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković