Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 2 tačka 3) Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. člana u vezi člana 403. stav 2 tačka 3) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred drugostepenim sudom, nakon održane rasprave u smislu člana 384. u vezi člana 383. stav 4. ZPP, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na poslovima izvođenja ... radova na trasi Koridora 10, kod sela ... Dana 22.07.2016. godine tužilac je obavljao radne zadatke na ... i tvrdi da je tom prilikom pretrpeo povredu na taj način što je macolom morao nekoliko puta da udari dasku kako bi je pričvrstio da drži beton i prilikom trećeg udarca deo macole je ispao iz držalice i udario ga po prstu. Tužiocu nije izdata potvrda o povredi na radu, a pred Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Odeljenje inspekcije rada u Pirotu, pokrenuo je postupak radi izdavanja izveštaja o povredi na radu od strane poslodavca, koji je prekinut, a tužiocu naloženo da pokrene postupak pred sudom za rešavanje pitanja ostvarivanja prava usled povrede na radu. Po zahtevu tužioca od 14.09.2016. godine, Inspekcija rada u Pirotu je konstatovala da je tuženi preduzeo sve mere u cilju bezbednosti zaposlenih, kao i da tužilac nije obavestio lice zaduženo za bezbednost i zdravlje na radu, niti je povređivanje tužioca prijavio neko od zaposlenih. Tužilac je bio osposobljen za rad u skladu sa opisom njegovog posla na montaži oplate i prilikom osposobljavanja je upoznat sa rizicima i merama za bezbedan i zdrav rad. Tuženi je kao korisnik usluga sa HSE „Plus“ doo Beograd zaključio ugovor o uslugama bezbednosti i zdravlja na radu. U dokumentu Postupak u slučaju povreda na radu br. ZC-01-6459 od 08.11.2010. godine opisan je način odvijanja aktivnosti u procesu prijavljivanja povreda na radu. Dalje je utvrđeno da se po zadobijenoj povredi tužilac javio lekaru, a gipsana imobilizacija je skinuta 22.08.2016. godine. U izveštaju lekara specijaliste od 22.07.2016. godine, konstatovano je da se radi o povredi na radu tako što je oštećeni udario levu ruku čekićem, a lekarska komisija RFZO u Vlasotincu je u izveštaju od 05.08.2016. godine konstatovala da je kod tužioca došlo do povrede 22.07.2016. godine na radnom mestu u Pirotu, dok se izabranom lekaru javio dana 05.08.2016. godine zbog regulisanja bolovanja. Operisan je 08.11.2017. godine u procesu lečenja kažiprsta leve šake. Veštačenjem od strane veštaka sudske medicine utvrđeno je da je tužilac zadobio tešku telesnu povredu na donjoj granici ove grupe telesnih povreda, tj. na granici prema lakoj – prelom prvog članka kažiprsta leve šake sa potpunim prekidom tetive dubokog mišića savijača ovog prsta, koja je naneta dinamičkim dejstvom tupine mehaničkog oruđa i da je objektivno moguće i najverovatnije na način kako to u svom iskazu navodi tužilac, tj. mehanizmom snažnog udara metalnim delom macole po kažiprstu leve šake, a nakon njenog odvajanja od drške kao nosača, pa su utvrđeni intenzitet i trajanje straha i fizičkog bola, kao i procenat umanjenja životne aktivnosti i stepen naruženosti.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da obavljanje uobičajenog radnog zadatka za koji je tužilac obučen shodno pravilima o bezbednosti i zdravlju na radu, ne predstavlja opasnu delatnost, niti čekić može da predstavlja opasnu stvar u konkretnom slučaju, jer izvedenim dokazima nije potvrđeno da se tužilac povredio sredstvom i na način kako je opisano u referatu tužbe i u toku prvostepenog postupka. Ovo pre svega iz razloga što tužilac nije prijavio povredu na radu, niti su njegovi navodi na okolnost povređivanja potvrđeni iskazima saslušanih svedoka, s obzirom da osim svedoka GG, koji je rođeni brat tužioca, nijedan saslušan svedok nema neposredna saznanja na samu okolnost povređivanja, pri čemu su iskazi saslušanih svedoka neprecizni i u pogledu okolnosti nakon navodne povrede tužioca, dok sa druge strane inspekcija rada, kojoj se tužilac obratio po proteku roka od dva meseca, nije konstatovala nepravilnosti na strani tuženog. Stoga se odgovornost tuženog, a time i osnovanost tužbenog zahteva, ne može zasnivati na pravilima koja regulišu odgovornost po osnovu stvorenog rizika iz člana 154. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje je drugostepeni sud zaključio da nisu ispunjeni ni uslovi za odgovornost tuženog po osnovu (pretpostavljene) krivice iz člana 154. stav 1. navedenog zakona, budući da iz priloženih pisanih dokaza, pre svega zapisnika Inspekcije rada, proizlazi da na strani tuženog nema propusta u radu, a da pri tom nijedan saslušan svedok nije potvrdio tvrdnje tužioca u pogledu načina na koji se povredio, osim njegovog brata čiji je iskaz drugostepeni sud cenio kao pristrasan. Takođe, postupak u pogledu povrede na radu jasno i precizno reguliše redosled i način odvijanja aktivnosti u procesu prijavljivanja povrede, što u konkretnom slučaju tužilac nije ispoštovao, niti je pružio jasne i verodostojne dokaze na okolnost da je povredu prijavio zakonskoj zastupnici tuženog. S tim u vezi, drugostepeni sud je zaključio da sam kritični događaj i način nastanka povrede nije potvrđen na jasan i verodostojan način, pa je našao da nisu ispunjene pravne pretpostavke za primenu instituta naknade štete, zbog čega je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Odredbom člana 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, ... i 75/14), propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78 ... 57/89, „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (Uredba - za vreme ratnog stanja: 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) i „Službeni glasnik RS“, br. 18/20) propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema stavu 2. istog člana, za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu.

Imajući u vidu izloženo, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je pobijanom drugostepenom presudom odbijen tužbeni zahtev tužioca, uz pravilnu ocenu drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tužene po osnovu stvorenog rizika iz člana 154. stav 2. ZOO, kao ni uslovi za odgovornost tužene po osnovu krivice iz člana 154. stav 1. ZOO.

Naime, prema propisima o bezbednosti i zdravlju na radu poslodavac je dužan da rad organizuje i mere zaštite na radu sprovede tako da zaposleni uz normalnu pažnju može da obavlja rad bez opasnosti po svoj život i zdravlje, a propuštanje ove dužnosti povlači odgovornost poslodavca za štetu koja zaposlenom usled toga nastane. Prema tome, zaposleni ima pravo na bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, u skladu sa zakonom, a poslodavac je dužan da organizuje rad kojim se obezbeđuju zaštita života i zdravlja zaposlenih, u skladu sa posebnim zakonom i drugim propisima. Pod povredom na radu se podrazumeva povreda koja je uzročno vezana za obavljanje poslova i zadataka povređenog radnika, a odgovornost poslodavca za naknadu štete zaposlenog zbog povrede na radu zavisi od osnova i uslova odgovornosti. Osnov odgovornosti jeste krivica poslodavca za štetnu radnju ili propuštanje preduzimanje radnje, ali i rizik od opasne stvari čiji je imalac poslodavac ili rizik od obavljanja opasne delatnosti kojom se poslodavac bavi, a jedan od uslova odgovornosti jeste postojanje uzročne veze između radnje (ili drugog postupka) poslodavca i štete (uzročnost).

Dakle, odgovornost poslodavca u smislu citiranog člana 164. ZOO, bez obzira na osnov te odgovornosti, postoji ukoliko je zaposleni povredu ili štetu pretrpeo na radu ili u vezi sa radom. U konkretnom slučaju, izvedenim dokazima u toku postupka nije potvrđen sam kritični događaj, da se tužilac povredio dana 22.07.2016. godine dok je obavljao radne zadatke kod tuženog na postavljanju trotoara na trasi Koridora 10, kod sela ..., a time i da je povreda tužioca uzročno vezana za obavljanje navedenih zadataka kod tuženog, iz kog razloga nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tuženog i za priznavanje prava tužiocu na naknadu nematerijalne štete.

U skladu sa tim, prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza i na to da nalaz i mišljenje sudskog veštaka medicinske struke potvrđuje navode tužioca u pogledu načina nastanka povrede, jer se veštačenjem kao dokaznim sredstvom može utvrditi mehanizam nastanka određene povrede, a ne i potvrditi sam kritični događaj.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužioca odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić