Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog od 23.03.2006. godine tužiocu zaposlenom na poslovima alatničara druge grupe otkazan je ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 3. Zakona o radu i člana 18. stav 2. Zakona o štrajku zbog učinjene povrede radne dužnosti. Tužiocu je stavljeno na teret da je sprečio poslodavca da koristi i raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost zato što je kao učesnik štrajka sa ostalim štrajkačima 26.07, 27.07. i 28.07.2006. godine blokirao kolski ulaz u krug fabrike poslodavca i na taj način onemogućio odvijanje saobraćaja iz kruga fabrike poslodavca kao i prema krugu fabrike, te da je ova blokada kapije trajala tri dana. Tužiocu je dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu na koje se izjasnio. Odbor sindikata nezavisnost kod tuženog poslodavca je 12.07.2006. godine doneo odluku o stupanju u štrajk upozorenja te je 20.07.2006. godine doneo odluku o stupanju u štrajk. Ovom odlukom su utvrđeni zahtevi zaposlenih, da će štrajk početi 26.07.2006. godine u 5,00 sati sa početkom rada prve smene kao i da će trajati do ispunjenja zahteva, da će se odvijati u krugu tuženog preduzeća. Iz izveštaja o štrajku i blokadi kapije od 29.07.2006. godine utvrđeno je da je u dane 26.07, 27.07. i 28.07.2006. godine izvršena blokada kapije tuženog i sprečavanje saobraćaja, tako što su zaposleni, između ostalih i tužilac stajali ispred kapije i odbijali da se sklone po zahtevu službe obezbeđenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu, zaključujući da je tužilac učinio bitnu povredu radne discipline jer je sprovođenjem štrajka u navedene dane onemogućen izlaz više kamiona tuženog iz kruga preduzeća i ulaz kamiona dobavljača u krug preduzeća, pa je tužilac kao učesnik štrajka svojim prisustvom u blizini kapije izrazio saglasnost da učestvuje u grupi koja je sprečavanjem saobraćaja u krugu preduzeća vršila pritisak na poslodavce da ispuni zahteve iz odluke o kolektivnom prekidu rada ometajući na taj način poslodavca da raspolaže sredstvima za obavljanje delatnosti, pa iako nije bio član štrajkačkog odbora, tužilac je zajedno sa ostalim učesnicima štrajka doprineo njegovoj nezakonitosti.

Stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano fundamentalno socijalno pravo. Prema članu 61. Ustava Republike Srbije zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakonom o štrajku („Službeni glasnik RS“ broj 101/05, 103/12), odredbama člana 14. stav 1, je propisano da organizovanje štrajka, odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog. Za razliku od učešća u zakonitom štrajku koji se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, odredbama članova 18. stav 2. Zakona o štrajku je propisano da član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku, koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica i imovine ili zdravlja ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanak radnog odnosa. Ovaj otkazni razlog podrazumeva da postoji konkretno protivpravno postupanje i individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

U konkretnom slučaju tužilac je zajedno sa ostalim radnicima tuženih (više od 200 radnika) bio učesnik štrajka u utvrđenom periodu, ali nije bio organizator niti član štrajkačkog odbora. Tužilac nije lično svojim radnjama sprečavao radni proces poslodavca (prisustvo u blizini kapije ne znači učestvovanje u sprečavanju saobraćaja), zbog čega, po oceni Vrhovnog kasacionog suda ponašanje tužioca u toku štrajka nije bilo u suprotnosti sa odredbama Zakona o štrajku, te svojim ponašanjem tužilac nije učinio povredu radne obaveze za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu čl. 153, 154. i 165. stav 2. ZPP. Tužiocu su dosuđeni troškovi na ime sastava tužbe od strane advokata u iznosu od 16.500,00 dinara, za zastupanje na osam održanih ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, tri neodržana ročišta u iznosu od po 9.000,00 dinara, sastav žalbe i revizije u iznosu od po 33.000,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić