Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4653/21 od 25.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom i dvanaestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trinaestom, petnaestom i šesnaestom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog počev od 01.05.2016. godine, što bi tuženi bio dužan da prizna i trpi, kao i tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos 21.06.2019. godine, istekom perioda na koji je zaključen ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 31.12.2018. godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu četrnaestom izreke kojim je utvrđeno da je tužilac preraspoređen na drugo radno mesto ... kod tuženog i tužba tužioca je u tom delu odbačena. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedamnaestom izreke prvostepene presude i obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 447.750,00 dinara ,sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je preko dosuđenog iznosa zahtev odbijen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stranke su blagovremeno izjavile revizije i to tužilac protiv odluke sadržane u stavu drugom i trećem izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi protiv odluke sadržane u stavu prvom i četvrtom izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), i utvrdio da revizije nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa tuženim počev od 05.11.2014. godine do 09.01.2018. godine obavljao poslove ... u Ogranku „Termoelektrana i kopovi Kostolac“, da bi nakon 10.01.2018. godine nastavio da obavlja poslove ... u istom odseku do 21.06.2019. godine, kada mu je saopšteno da mu je prestao radni odnos, zbog isteka roka na koji je zaključen poslednji ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Tužilac je u periodu od 01.12.2015. godine do 01.04.2016. godine bio angažovan da poslove - ... obavlja preko Omladinske zadruge Požarevac, a ti poslovi su sistematizovani Pravilnikom o organizaciji o sistematizaciji poslova kod tuženog.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbene zahteve tužioca. Po oceni prvostepenog suda, tužilac je u spornom periodu obavljao poslove za koje je postojala stalna potreba, zbog čega njegovo radno angažovanje ima karakter radnog odnosa i zbog čega osporeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova predstavljaju simulovane ugovore u smislu člana 66. Zakona o obligacionim odnosima i zbog čega su ispunjeni uslovi za njihovu ništavost. Pobijani ugovori su po oceni prvostepenog suda zaključeni i protivno članu 197. Zakona o radu, po kome poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa nezaposlenim licem, zaposlenim koji radi nepotpuno radno vreme do punog radnog vremena i korisnikom starosne penzije, a prema pravilima iz člana 198. istog zakona. Osim toga, po oceni prvostepenog suda, a saglasno članu 31. stav 2. Zakona o radu, radni odnos na neodređeno vreme propisan je kao pravilo, tako da je rad van radnog odnosa i radni odnos na određeno vreme izuzetak čije trajanje je ograničeno, jer je uslovljeno privremenom potrebom poslodavca za obavljanjem poslova koji su privremenog ili povremenog karaktera. Kako je u ovom slučaju tuženi, kao poslodavac pravo na zaključenje ugovora o privremenim i povremenim poslovima vršio protivno cilju zbog koga je ono ustanovljeno, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi postupio protivno članu 13. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasno svemu napred navedenom, prvostepeni sud usvojio tužbene zahteve tužioce za utvrđenje ništavosti ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova i utvrdio da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i obavezao tuženog da ga vrati na rad.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je prvostepeni sud usvojio tužbene zahteve tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova, prihvatajući razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud, a preinačio u delu koji se odnosi na preobražaj radnog odnosa, i odbio stim u vezi tužbene zahteve tužioca, jer je smatrao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, budući da se u konkretnom slučaju ima primeniti član 27e Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br.54/09...118/21), kojim je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima, radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta u spornom periodu, odnosno sve do 31.12.2020. godine. Po oceni drugostepenog suda, kako prema članu 105. istog zakona, kojim je propisano da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, da se primenjuju odredbe ovog zakona i kako iz sadržine odredaba Zakona o budžetskom sistemu proizlazi da postoji zabrana zasnivanja radnog odnosa kod korisnika javnih sredstava u spornom periodu, među kojima je i tuženi, da se u ovom slučaju ne mogu primeniti odredbe o prerastanju radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos zasnovan na neodređeno vreme iz člana 37. Zakona o radu, s obzirom da su te odredbe suprotne odredbama Zakona o budžetskom sistemu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da su osporeni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova zaključeni protivno odredbi člana 197. stav 1. Zakona o radu, zbog čega su isti shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima ništavi, zbog čega su neosnovani navodi revizije tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Drugostepeni sud je pravilno zaključio da nisu ispunjeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, s obzirom na to da je tuženi javno preduzeće koje saglasno članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se u odnosu na njega primenjuju odredbe tog zakona kojima je u spornom periodu bila propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta.

Naime, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 108/13), kao i kasnijim izmenama i dopunama tog zakona, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Izuzetno od označenog stava navedenog člana, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Stavom 36. istog člana propisano je da ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske zadruge i po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz izuzetak da zbog povećanog obima posla broj angažovanih lica može biti veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih na predlog nadležnog ministarstva uz saglasnost tela Vlade, odnosno na predlog drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Prema članu 105. istog zakona, ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti s`tim zakonom, primenjuju se odredbe tog zakona.

Saglasno napred izloženom, odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upraženjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava imaju karakter odredbi posebnog zakona u odnosu na član 32. Zakona o radu, kojim je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Tuženi je korisnik javnih sredstava, tako da se zabrana novog zapošljavanja, odnosno zasnivanja radnog odnosa mimo prethodno pribavljene saglasnosti nadležnog organa odnosi i na njega, zbog čega tužilac nije mogao zasnovati radni odnos na neodređeno vreme iz razloga navedenih u obrazloženju drugostepene presude i jer nije dokazano postojanje činjenice bitne za ostvarenje izuzetka od ove zabrane predviđenog članom 27e stav 34. Zakona o budžetskom sistemu.

Stoga je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i stoga su neosnovani navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković