Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene na neodređeno vreme u Ministarstvu pravde u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Kazneno popravnog zavoda u Beogradu, na radnom mestu na poslovima obezbeđenja zavoda i ima zvanje ... počev od 20.12.2011. godine. Tužiocu su troškovi prevoza za dolazak i odlazak sa rada uredno isplaćivani počev od aprila 2015. godine, ali mu u periodu od novembra 2013. zaključno sa martom 2015. godine troškovi prevoza nisu isplaćivani iako je tužilac radio i podnosio pismene zahteve svom vođi smene. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomske struke utvrđeni iznos neisplaćene naknade troškova za prevoz za dolazak i odlazak sa posla za tužioca u naznačenom periodu je u ukupnom iznosu od 524.118,95 dinara sa datumima dospelosti. Tužilac je putovao iz mesta prebivališta ... kod ... za Beograd i vraćao se nakon završenog posla. Nije imao redovan prevoz pa se snalazio za prevoz. Veštak ekonomske struke visinu troškova za prevoz tužioca je obračunao po principu cene mesečne autobuske karte.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, čl. 2. i 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih službenika i nameštenika prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan s obzirom da se tužilac obraćao tuženoj podnošenjem pismenih zahteva za isplatu troškova a što nije dalo rezultat pri čemu nije sporno da je obavljao rad u spornom periodu i da je na posao dolazio od mesta prebivališta do Beograda. U naznačenom periodu nije menjao prebivalište pa je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da je odredbom člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima propisano da o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac rešenjem ako ovim i drugim zakonom i drugim propisom nije drukčije određeno. Prema članu 16. stav 1. istog zakona državni službenik ima pravo žalbe na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i dužnostima ako žalba tim zakonom nije izričito isključena. Odredbom člana 142. stav 1. Zakona o državnim službenicima propisano je da Žalbena komisija odlučuje o žalbama državnih službenika na rešenje kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i o dužnostima i o žalbama učesnika internog javnog konkursa. Prema članu 143. stav 1. istog zakona Žalbena komisija je dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema, a prema stavu 3. istog člana protiv odluke Žalbene komisije može da se pokrene upravni spor. Tužilac nije ispoštovao postupak iz člana 140. Zakona o državnim službenicima. To podrazumeva da je zaposleni podneo zahtev za ostvarivanje prava iz tog osnova, da je o tom zahtevu nadležan organ doneo odluku ili propustio da to učini, da je zaposleni koji se našao u toj situaciji iskoristio pravo na žalbu Žalbenoj komisiji, da je o žalbi odlučeno, odnosno da je od strane nadležnog organa propušteno da donese drugostepenu odluku i da ostvaruje sudsku zaštitu pred nadležnim sudom za poništaj odluke kojim je negativno odlučeno o njegovom zahtevu. Kako tužilac nije ispoštovao postupak propisan čl. 140-143. Zakona o državnim službenicima, nema pravo na naknadu troškova za odlazak na rad i odlazak sa rada pa je prvostepena presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakav stav drugostepenog suda nije prihvatljiv. Ovo iz razloga što je članom 37. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 62/06... 99/10) predviđeno da državni službenik između ostalog ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. Tužilac je državni službenik i o njegovom pravu se odlučuje shodno citiranom zakonu. Stavom 2. istog člana propisano je da se uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju Uredbom Vlade.

Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, broj 98/07, prečišćen tekst), kojom je u članu 2. stav 1. tačka 1. propisano da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. ove Uredbe propisano je da državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi prevoza za dolazak na rad i za odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju. Nesporno je među strankama da tužilac nije imao redovnu autobusku liniju u spornom periodu i da je putovao svojim kolima.

Pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da nepodnošenje zahteva tužioca tuženoj za naknadu troškova prevoza istoga lišava prava u ovom postupku. Ovo iz razloga što se ovde radi o naknadi štete pa tužilac ima pravo nezavisno od toga da li se obraćao tuženoj za naknadu troškova prevoza koji mu nisu isplaćeni, da iste potražuje u sudskom postupku. Obraćanje tuženoj za naknadu troškova postupka nije uslov za ostvarivanje prava u sudskom postupku. Tužena je zato u obavezi da tužiocu naknadi troškove koje je imao za dolazak na rad i za odlazak sa rada. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno i da li je protiv tog rešenja izjavljivana žalba, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem troškova prevoza u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. S druge strane, visina troškova prevoza je utvrđena putem veštačenja u prvostepenom postupku što je među strankama nesporno.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je shodno članu 165. stav 2. ZPP, pri čemu su tužiocu priznati sledeći troškovi: na ime stručnog sastava revizije 18.000,00 dinara, na ime takse za reviziju 69.082,00 dinara, na ime takse za odluku po reviziji 103.623,00 dinara, ukupno 193.203,00 dinara, sve shodno AT i TT, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić