Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog obavljao poslove vozača autobusa (PO „Lasta – Avala“) na osnovu ugovora o radu br. .. od 03.03.2008. godine i br. .. od 01.04.2015. godine, sa aneksima. Rešenjem tuženog br. 1566 od 04.10.2016. godine, tužiocu su otkazani ugovori o radu sa pripadajućim aneksima, uz prestanak radnog odnosa sa danom 04.10.2016. godine, zbog toga što je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze i nepoštovanje radne discipline jer je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi da radi kod poslodavca iz člana 19. tačke 1, 11, 13, 15. i 23 i člana 20. tačke 6, 10. i 11. ugovora o radu br. .. od 01.04.2015. godine i člana 92. tačke 1, 11, 13, 15. i 23. i člana 93. tačke 6, 10, 11. Kolektivnog ugovora tuženog br. 5457 od 18.05.2016. godine. Stavljeno mu je na teret: da dana 16.08.2016. godine vozeći autobus oznake ... na liniji Glogonj – Beograd, s polaskom iz Glogonja u 5,50 časova, nije stao na registrovanom autobuskom stajalištu Pančevački most gde ga je čekala saobraćajna kontrola u 06,50 časova (kako bi izvršili kontrolu ispravnosti putnika i voznog osoblja), već je autobus zaustavio na semaforu pre stajališta 50 m gde je ispustio putnike, potom se uključio u levu traku i prošao kontrolore tako da isti nisu mogli da izvrše svoje radne zadatke; da je dana 18.08.2016. godine radeći na liniji Opovo – Beograd u 11,45 časova izbacio sve putnike iz autobusa kod Metroa u Krnjači pod izgovorom da je autobus u kvaru i da ne može da upali, a pošto su putnici napustili autobus upalio je i otišao na glavnu stanicu bez putnika gde je kasnije nastavio sa redovnim putovanjem, a ne odlaskom u garažu, u vezi sa čime su prigovor na ponašanje tužioca podneli putnici koji su bili u autobusu na autobuskoj stanici u Opovu koja posluje u sklopu preduzeća JP „Mladost Opovo“, da je podnosilac prijave BB (direktor ovog javnog preduzeća) molio tuženog da reaguje na njihovo obaveštenje i da ga o istim merama obaveste jer to nije jedini slučaj gde su se putnici žalili na ponašanje navedenog vozača; da dana 24.08.2016. godine radeći vozilom na liniji Sefkerin – Beograd sa polaskom u 15,00 časova prilikom dolaska u Opovo nije ušao na peron autobuske stanice „Opovo“ u 15,18 časova, odakle je trebalo da pokupi putnike, među kojima je bio i podnosilac prijave BB, direktor JP „Mladost“ iz Opova u okviru koga posluje autobuska stanica, već je prošao i nastavio put ka Beogradu, a peroni 1. i 2. na autobuskoj stanici su bili slobodni; da dana 23.08.2016. godine prilikom sipanja goriva u vozilo nije dozvolio točiocu goriva VV da napuni pun rezervoar goriva do čepa iako je bio u obavezi kao i svi drugi vozači da gorivo toči do punog rezervoara. Otkazu ugovora o radu prethodilo je upozorenje tuženog br. 1503 od 21.09.2016. godine na postojanje opravdanih razloga da se tužiocu otkaže ugovor o radu, na koje se tužilac izjasnio u ostavljenom roku negirajući optužbe koje su mu stavljene na teret.

Prigovor na ponašanje tužioca dana 18.08.2016. godine podneli su putnici koji su bili u autobusu na autobuskoj stanici u Opovu, o čemu je tuženog obavestilo JP „Mladost“ Opovo dopisima od 25.06. i 26.06.2016. godine. U svojoj izjavi od 23.08.2016. godine VV je naveo da mu toga dana tužilac nije dozvolio da napuni rezervoar do čepa, što je evidentirano zvezdicom (da nije pun do vrha). Saslušanjem svedoka GG i DD koji kod tuženog obavljaju poslove saobraćajnih kontrolora (na okolnost događaja od 16.08.2016. godine), svedoka BB direktora JP“Mladost“ Opovo i ĐĐ zaposlenog u JP“Mladost“ Opovo (na okolnost događaja od 18.08. i 24.08.2016. godine), svedoka EE zaposlenog kod tuženog na poslovima kontrole potrošnje goriva u pogonu „Avala“ (na okolnost događaja od 23.08.2016. godine), čijim iskazima je prvostepeni sud poklonio veru, potvrđeni su činjenične tvrdnje koje su predmetnim rešenjem stavljene na teret tužiocu kao radnje povrede radne obaveze i nepoštovanje radne discipline učinjene u periodu od 16.08.2016. godine do 24.08.2016. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredaba članova 175. tačka 4., 179. stav 2. tačka 1., 180. i 191. Zakona o radu odbili zahtev tužioca za poništaj predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad jer je svojom krivicom učinio povrede radnih obaveza propisanih opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu koje su mu stavljene na teret.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena odluka je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Članom 175. tačka 4. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...75/14), propisano je da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog. Članom 179. stav 2. propisano je da poslodavac zaposlenom može da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1.) i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu (tačka 5.). Članom 179. stav 3. propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi da radi kod poslodavca (tačka 8.).

Članom 180. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. st. 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje.

Prema članu 19. stav 1. ugovora o radu br. .. od 01.04.2015. godine, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: neizvršavanje ili nesavesno, neblagovremeno, nekvalitetno i nemarno izvršavanje radnih obaveza (tačka 10); postupanja protivnog zakonu i drugim pravnim aktima (tačka 11); svaka radnja ili propuštanje na radu ili u vezi sa radom u kojima se stiču obeležja krivičnog dela, privrednog prestupa ili prekršaja (tačka 13); sprečavanje i ometanje rada kontrole (tačka 15); nezaustavljanje na registrovanom stajalištu (tačka 23). Prema članu 20., poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i to ako ponašanje šteti ugledu poslodavca, nemaran odnos prema sredstvima rada i neblagovremeno i nepravilno izvršava nalog i odluke poslodavca.

Kolektivnim ugovorom tuženog od 18.05.2016. godine, članom 93. propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako ne poštuje radnu disciplinu, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca i to, između ostalog, zbog ponašanja koje šteti ugledu preduzeća, nemaranog odnosa prema sredstvima rada i neblagovremenog i nepravilnog izvršavanja naloga i odluka poslodavca.

Imajući u vidu navedeno, i po oceni Vrhovnog suda u radnjama tužioca stekla su se obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačke 1. i 5. Zakona o radu i nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 8. ovog zakona, članova 19. i 20. ugovora o radu i članova 92. i 93. Kolektivnog ugovora tuženog učinjenih krivicom tužioca, pa mu je predmetnim rešenjem tuženog od 04.10.2016. godine zakonito prestao radni odnos. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to nema osnova da bude vraćen na rad kod tuženog u smislu člana 191. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizije, izvedenim dokazima tuženi je u smislu člana 231. ZPP dokazao da je tužilac kao zaposleni na poslovima vozača autobusa kod tuženog učinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret i da nije poštovao radnu disciplinu u vreme i na način bliže izložen u rešenju o otkazu ugovora o radu i nežestepenim odlukama. Na tužiocu je bio teret dokazivanja suprotnog. U takvoj situaciji, samo po sebi pozitivno mišljenje Sindikata nije od uticaja na drugačiju odluku. Stoga Vrhovni sud iznete revizijske navode ocenjuje neosnovanim (kojima se napada ocena dokaza od strane prvostepenog suda), zato što se njima posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što na osnovu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković