Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, u postupku nije došlo do pogrešne primene ili do propusta u primeni bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku, pa nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji paušalno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.07.2003. godine, a ugovorom o radu pod izmenjenim uslovima rada broj .. od 14.04.2008. godine raspoređen je na radno mesto samostalni referent u Odeljenju ... u Oglasnom sektoru, za koje poslove je bio propisan VII, VI i IV stepen stručne spreme (tužilac inače poseduje IV stepen stručne spreme). Tuženi je 27.11.2009. godine doneo Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i Pravilnik o sistematizaciji poslova kojim je ukinut Oglasni sektor u kome je tužilac radio i kojim je bilo predviđeno radno mesto samostalnog referenta u Odeljenju ..., a novom sistematizacijom je uveden Sektor prodaje u kome je predviđeno radno mesto samostalni referent – ... za koje je propisan VII stepen stručne spreme i dodatna zvanja u pogledu engleskog jezika i drugih znanja i veština, a navedeni stepen stručne spreme tužilac ne poseduje. Nakon toga, tuženi je objavio obaveštenje o dobrovoljnom socijalnom programu kojim se pozivaju zaposleni iz organizacionih jedinica koje su ukinute ili u kojima je smanjen broj izvršilaca, da se dobrovoljno prijave da budu oglašeni tehnološkim viškom. Prema ovom programu od 28.12.2009. godine, javilo se 75 zaposlenih za dobrovoljni prestanak radnog odnosa, s tim što se tužilac nije javio iako su poslovi koje je obavljao novim Pravilnikom ukinuti. Posle odlaska 75 zaposlenih, kroz Program rešavanja viška zaposlenih utvrđeno je da određeni broj zaposlenih predstavlja višak, pa je tuženi 30.11.2009. godine formirao Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisiju za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove, u čiji rad su bili uključeni predstavnici sindikata, pa je tuženi zaključio da je još 18 zaposlenih ostalo višak, zbog čega je doneta odluka od 01.02.2010. godine o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova kod tuženog, kojom je utvrđeno za kojim poslovima je prestala potreba i na kojima je smanjen broj izvršilaca.

Iz Izveštaja Komisije za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih od 28.12.2009. godine utvrđeno je, pored ostalog, i broj zaposlenih koji predstavljaju višak bez mogućnosti raspoređivanja, a među kojima je i tužilac po osnovu neispunjavanja uslova. Na osnovu toga tuženi je doneo rešenje broj ... od 05.03.2010. godine kojim je utvrđen da je usled organizacionih promena kod tuženog prestala potreba za radom tužioca, a da će se radno pravni status imenovanog rešiti isplatom zakonske otpremnine. Ovo rešenje doneto je na osnovu Odluke o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova kod tuženog od 01.02.2010. godine, pa je nakon toga tuženi rešenjem broj .. od 08.03.2010. godine tužiocu otkazao ugovor o radu. Iz izveštaja Komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom broj .. od 30.12.2009. godine utvrđeno je da ova komisija prihvata nalaz Komisije za utvrđivanje viška zaposlenih i kao meru rešavanja viška zaposlenih predlaže da se određeni zaposleni koji su proglašeni tehnološkim viškom rasporede na druga slobodna radna mesta, s tim da je ova komisija konstatovala da za 18 zaposlenih, među kojima je i tužilac, ne postoji slobodno radno mesto na poslovima za koje ispunjavaju uslove, te da predstavljaju tehnološki višak.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tuženi bio dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa odredbom člana 153. Zakona o radu i da u istom, saglasno članu 155. Zakona o radu, iskaže primenjenu meru za zapošljavanje – premeštaj na druge poslove, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Pored toga, u rešenju kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu navedeni su paušalni razlozi zbog čega je tuženi utvrdio da je prestala potreba za radom tužioca i zbog čega je tužiocu otkazan ugovor o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio izraženo pravno stanovište prvostepenog suda da su pobijana rešenja nezakonita i da je tuženi povredio odredbu člana 153. Zakona o radu jer nije doneo Program rešavanja viška zaposlenih.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, pri čemu Vrhovni sud ne prihvata zaključak nižestepenih sudova da je tuženi bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih. Naime, kod utvrđenja da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, čiji je broj manji od minimuma propisanih članom 153. Zakona o radu i članom 70. Kolektivnog ugovora tuženog od 14.12.2007. godine, a s obzirom na to da je tužena novom odlukom (pored 75 ranije dobrovoljno prijavljenih za prestanak radnog odnosa) za 18 zaposlenih utvrdila da postoji potreba za prestankom radnog odnosa po osnovu tehnološkog viška, što je manje od 30 zaposlenih na neodređeno vreme u okviru perioda od 30 dana, odnosno manje od 20 zaposlenih za period od 90 dana. Ovakvo pravno stanovište je iskazano i u Odluci Ustavnog suda Už 9002/17 od 25.04.2019. godine.

Međutim, odsustvo obaveze donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu može biti posledica voluntarizma, već je poslodavac i u toj situaciji, kada prestane potreba za obavljanjem određenog posla, bio dužan da primeni odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja takozvani tehnološki višak. U konkretnom slučaju tuženi je formirao Komisiju za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisiju za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom, pa je tuženi imao obavezu da sve zaposlene koji su proglašeni tehnološkim viškom, posle ukidanja radnog mesta, a koje je potom rasporedila na druga radna mesta primenom mera premeštaja, izloži konkurenciji. Naime, u slučaju kada više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjena radna mesta, Komisija za primenu mera premeštaja je propustila da kod svakog kandidata izvrši procenu znanja i sposobnosti u skladu sa opisom posla utvrđenih Pravilnikom koja su za slobodna radna mesta predviđena, a primenom kriterijuma utvrđenih u članu 38-42. tada važećeg Opšteg kolektivnog ugovora.

U konkretnoj situaciji, kada je tuženi u cilju utvrđivanja viška zaposlenih formirao navedene komisije i neke od tih zaposlenih, za koje je utvrdio da predstavljaju tehnološki višak posle ukidanja radnih mesta, rasporedio na druge poslove na novo sistematizovana mesta u Sektoru prodaje u Odeljenju prodaje, i to rukovodilac odeljenja, referent kontrole oglasa i referent prodaje agencijama, za koje radna mesta je tužilac ispunjavao uslove u pogledu stručne spreme i radnog iskustva, a na koje radno mesto su raspoređeni zaposleni iz ukinutog Oglasnog sektora, Komisija je propustila da sve zaposlene koji su ispunjavali uslove za rad na novom radnom mestu izloži konkurenciji i da primeni kriterijume shodno članovima 38-42. Opšteg kolektivnog ugovora, pa tako i tužioca i da oceni ko od njih i prema kojim kriterijumima treba da bude raspoređen. Pored toga, tužilac je ispunjavao uslove u pogledu stručne spreme i sposobnosti i za radno mesto ... u Odeljenju ... i WEB urednika u „...“ koja radna mesta su ostala nepopunjena posle utvrđivanja viška zaposlenih. U konkretnom slučaju se ne radi o standardnom ukidanju radnih mesta i poslova s obzirom da je utvrđeno da su neki od zaposlenih čija su radna mesta takođe ukinuta raspoređeni na nova sistematizovana radna mesta. Ostalo je bez objašnjenja prema kojim kriterijumima je tuženi rasporedio ostale zaposlene, a ne i tužioca. Zato su pobijana rešenja tuženog doneta protivno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu, jer je tuženi bio u mogućnosti da tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno rad na drugom novom sistematizovanom radnom mestu.

Iz svih navedenih razloga nisu osnovani revizijski navodi tuženog o pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.

Tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, pa nema pravo na naknadu troškova tog postupka u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku. Sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja u postupku odlučivanja o reviziji, zbog čega ni tužilac nema pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, u smislu navedenih zakonskih odredbi.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković