Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 88/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila, na osnovu rešenja tužene od 01.08.2017. godine, u radnom odnosu kod tužene i raspoređena na radno mesto ... u zvanju višeg referenta sa koeficijentom za obračun i isplatu plate od 8,85. Tako utvrđena zarada tužilje, koja je bila manja od minimalne zarade, uvećana je za 50% zbog radnog angažovanja na Kosovu i Metohiji (tzv. kosovski dodatak) u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke utvrđena je tražena razlika zarade između minimalne zarade i osnovne zarade koja je tužilji isplaćivana bez uvećanja po Zaključku Vlade za sporni period u iznosu od 46.681,15 dinara, kao i visina razlike na ime tzv. „kosovskog dodatka“ obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade i isplaćenog tužilji u utuženom periodu koja iznosi 21.151,80 dinara. Tužilja je precizirala svoje tužbene zahteve prema ovoj varijanti nalaza i mišljenja u pogledu razlika zarade i uvećanja po osnovu zaključka Vlade.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbene zahteve usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužilji pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, jer je sa tzv. „kosovskim dodatkom“ realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga smatra da tužilja neosnovano potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tužilja na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužilji u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. „kosovskog dodatka“. Prema nalazu veštaka, tužilji je obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilja je imala pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužilji sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja ima pravo na utuženu razliku zarade.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog izreke je doneta primenom člana 165. i člana 163. stav 2. u vezi sa članom 153. i članom 154. stav 1. ZPP. Tužilji pripadaju u reviziji opredeljeni troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika u iznosu od 18.000,00 dinara, odmereni primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, broj 37/21), kao i troškovi na ime sudskih taksi za reviziju u iznosu od 9.226,64 dinara i za odluku po reviziji u iznosu od 13.839,95 dinara, odmereni primenom važeće Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić