Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1742/23 od 05.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu trškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404.ZPP.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju sa zahtevom za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena (osim u delu koji se odnosi na zlostavljanje na radu) na osnovu člana 403.stav 2. tačka 2. ZPP i da zato nema razloga da se ispituju uslovi iz člana 404. citiranog zakona, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je drugostepeni sud pobijenu odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je žalbeni sud ocenio bitne žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice, pa nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP. Ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 24.03.2002. godine kada je sa pravnim prethodnikom tuženog „JAT Airways“ zaključio ugovor o radu broj .. . Aneksom ugovora o radu 15.06.2006. godine raspoređen je na poslove kabinskog osoblja I klase (stw/std) faktor stw/std, letački poslovi. Zaključenjem ugovora o radu 26.11.2008. godine, prestali su da važe svi ugovori o radu i aneksi ugovora o radu, osim akta kojim je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na radnom mestu stjuarta, odnosno kabinskog osoblja I klase.Tuženi je doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova 04.03.2014. godine, shodno kom je tužilac Aneksom od 28.04.2014. godine, sa radnog mesta kabinskog osoblja I klase premešten na radno mesto kabinsko osoblje - čarter počev od 30.05.2014. godine, aneksom od 23.09.2014. godine, ostao je raspoređen na radno mesto kabinskog osoblja – čarter, na kom radnom mestu je tužilac radio do 31.10.2014. godine. Aneksom ugovora o radu 10.10.2014. godine je raspoređen na radno mesto kontrolor izgleda kabine počev od 01.11.2014. godine uz predviđenu osnovnu zaradu u iznosu od 66.000,00 dinara za pun fon radnih časova mesečno i standardni učinak (40 sati nedeljeno). Usled statusne promene tokom 2013. godine, kada je strana kompanija „Etihad“ preuzela 49% vlasništva „JAT ervejz“ AD Beograd došlo je do promene poslovnog imena i to promene u strukturi i organizaciji tuženog. U brošuri “Novi početak“ svi zaposleni su obavešteni da je Vlada Republike Srbije odobrila pokretanje programa rešavanja viška zaposlenih kojim svim zaposlenima omogućava da se prijave za dobrovoljan odlazak iz kompanije. Zaposleni su pozvani da se do 06.09.2013. godine izjasne da li žele da se prijave za dobrovoljni odlazak a da se u slučaju da ne žele da se prijave za dobrovoljni odlazak prijave na željenu poziciju. Kompanija „Etihad“ je 19.09.2013. godine, preko svojih procenitelja, organizovala proveru radnih sposobnosti i veština zaposlenih kod tuženog (ocenjivanje je uključivalo komunikaciju na engleskom, pisani tekst provere znanja engleskog jezika, intervju i probni timski zadatak). Tužilac je 01.11.2013. godine dobio informaciju da nije zadovoljio na proceni. U periodu od 14.03.2014. godine do 14.06.2014. godine, nije bio na spisku plana letenja. Direktor Sektora letačke operative VV je sa tužiocem 26.03.2014. godine obavio razgovor i saopštio mu da će biti premešten na čarter let nakon čega je zaključen aneks 30.05.2014. godine. Na spisak zaposlenih koji rade čarter letove tužilac je uključen 11.06.2014. godine. Sa zaposlenim koji rade na poslovima kabinsko osoblje i vođa kabinskog osoblja u septembru 2013. godine organizovana je obuka za rad na novom tipu aviona Airbus 319/320 u Abu Dabiju i tužilac nije bio na spisku zaposlenih koji su upućeni na novu obuku, a među zaposlenima koji su poslati na obuku bilo je i mlađih i starijih zaposlenih i zaposlenih sličnih godina kao tužilac. Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 25.01.2021. godine, tužiocu je prestao radni odnos kao tehnološkom višku zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na koje je raspoređen usled ekonomskih i organizacionih promena, a nije bilo mogućnosti za njegovim daljem angažovanjem na drugim ili sličnim poslovima.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tuženi opisanim aktima svojih zaposlenih kao odgovornih lica diskriminatorski postupao prema tužiocu i za zabranu dalje diskriminacije, a sledstveno tome i za naknadu nematerijalne i materijalne štete i javno objavljivanje presude. Nižestepeni sudovi su zauzeli stanovište da tužilac nije učinio verovatnim da je tuženi prema njemu izvršio diskriminaciju po osnovu starosne dobi ili nekog njegovog ličnog svojstva.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Članom 18. Zakona o radu propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Prema članu 20 stav 1. istog zakona diskriminacija iz člana 18. je zabranjena, između ostalog, u odnosu na sva prava iz radnog odnosa, pa i na otkaz ugovora o radu. U slučajevima diskriminacije u smislu odredbi članova 18-21. ovog Zakona, zaposleni na osnovu člana 23. stav 1. istog zakona mora da učini verovatnim akt diskriminacije - da je prema tužiocu nejednako postupano, odnosno neopravdano pravljena razlika zbog nekog ličnog svojstva – njegovu starosnu dob, u odnosu na druge zaposlene ili bivše zaposlene u „Air Serbia“ Beograd. Naime, da bi postojala šteta zbog pretrpljenih duševnih bolova iz naznačenog osnova diskriminacije, neophodno je da postoji postupanje odgovornih lica kod tuženog koje se ogleda i ispoljava u takvom ophođenju prema tužiocu da je navedenim radnjama dovedeno u pitanje neko njegovo lično svojstvo- starosna dob.

Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Iz navedenih odredaba citiranih Zakona i Ustava proizlazi da su najbitnije karakteristike diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije i članu 23. stav 2. Zakona o radu tužilac treba da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Suprotno revizijskim navodima, tužilac u konkretnom slučaju nije učinio verovatnim da je bio žrtva diskriminacije od strane svojih pretpostavljenih ( odbijanjem komunikacije sa tužiocem, uskraćivanjem prava na rad, neuključivanjem tužioca u raspored letenja i na obuku za školovanje na novom tipu aviona Airbus 319/320 u Abu Dabiju, onemogućavanjem napredovanja pod istim uslovima kao drugim zaposlenima i dr.). Naime, u konkretnom slučaju tužilac nije zadovoljio na proceni ( nakon testiranja i ocenjivanja) koju su organizovali predstavnici „Etihad Airways “ i koji su putem meila obavestili tuženog da će oni kontaktirati predviđeno letačko osoblje i obavestiti kandidate o početku obuke. Takođe,postupanjem tuženog nije doveden u nejednak položaj u odnosu na lica koja se nalaze u istom pravnom položaju, po osnovu nekog svog ličnog svojstva u smislu jednog od osnovnih načela Ustava RS o zabrani diskriminacije (član 21.) i člana 1. protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojom je utvrđena opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju prava koja predviđa zakon. Tuženi je sprovodio dogovorenu poslovnu politiku svog većinskog vlasnika i to kako u pogledu strategije i ciljeva, tako i u pogledu ljudstva i kadrova. Zato su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo zaključivši da u ovom slučaju nema akata diskriminacije u smislu člana 45. Zakon o zabrani diskriminacije i članova 18-23 Zakona o radu jer odgovorna lica tuženog nisu napravila razliku u položaju tužioca kao svog zaposlenog po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva u odnosu na druga lica u toj kompaniji. Stoga nije povređeno načelo jednakih prava i obaveza i nije izvršena diskriminacija tužioca po ličnom svojstvu, pa sledom toga nema ni osnova za naknadu štete. Navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda i osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv drugostepene presude u delu koji se odnosi na zlostavljanje na radu, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23) jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti potreba novog tumačenja prava, kao ni da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.Pravnosnažnom presudom odlučeno je o zahtevu tužioca u sporu za ostvarivanje sudske zaštite zbog zlostavljanja na radu, utvrđenjem da on nije pretrpeo zlostavljanje (na opisani način), pa sledom toga i za naknadu nematerijalne štete. Uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba za ujednačavanjem sudske prakse i novim tumačenjem prava u pogledu primene odredbe člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“, br. 36/10), kojim je definisan pojam zlostavljanja i izvršioca zlostavljanja. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Imajući u vidu navedeno, kao i da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi utvrđenja zlostavljanja na radu i naknade štete, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Spor zbog zlostavljanja na radu ili u vezi sa radom jeste radni spor (član 29. stav 4. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu). Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu nisu predviđena posebna pravila o dozvoljenosti revizije. Odredbom člana 441. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi utvrđenja zlostavljanja na radu i naknade štete tužilac je podneo 17.12.2014. godine. Vrednost predmeta spora je 1.827.567,42 dinara.

Imajući u vidu da se tražena pravna zaštita ne odnosi na zasnivanje, postojanje ili prestanak radnog odnosa, a da vrednost predmeta spora pobijanog dela novčanog potraživanja ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom da isti nisu bili nužni za vođenje ove parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je u smislu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković