Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14), i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom, s obzirom da je u ovoj parnici odlučeno o tužbi postavljenoj u skladu sa članom 194. istog Zakona o deklarativnoj tužbi - tužbi za utvrđenje. Isti značaj za pravilnost drugostepene presude ima i revizijski navod da nije odlučeno o zahtevima tužilaca za vraćanje na one poslove koje su obavljali do otkaza ugovora o radu. Bitna povreda odredaba parničnog postupka na koju se tim navodima ukazuje nije učinjena u drugostepenom postupku, a tužioci nisu iskoristili procesno ovlašćenje iz člana 356. stav 1. ZPP, zbog čega je nastupila pravna fikcija predviđena stavom 3. tog člana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su kod tuženog bili zaposleni na neodređeno vreme, a pobijanim rešenjima od 29.12.2006. godine, otkazan im je ugovor o radu u smislu člana 179. tačka 3. Zakona o radu i čl. 110. i 111. Pojedinačnog Kolektivnog ugovora tuženog, zbog učinjene povrede radne dužnosti propisane članom 18. Zakona o štrajku, iz razloga što su kao učesnici štrajka, otpočetog odlukom Sindikata „Nezavisnost“ od 20.07.2006. godine, tokom 26., 27. i 28.07.2006. godine sa ostalim štrajkačima blokirali glavni kolski ulaz u krug fabrike tuženog i na taj način onemogućili odvijanje saobraćaja i onemogućili tuženog da raspolaže sredstvima kojima obavlja delatnost i vrši otpremu gotove robe i dovoz sirovina. Tužiocima je upućeno upozorenje o otkaznim razlozima na koje su se izjasnili, i zatraženo je mišljenje sindikalne organizacije. Odlukom sindikata „Nezavisnost“ odlučeno je o stupanju u štrajk, da će štrajk početi 26.07.2006. godine u šest časova sa početkom rada prve smene i da će trajati do ispunjenja zahteva zaposlenih, a kao mesto štrajka određen je krug preduzeća, bez bližeg određenja mesta na kome će se održati. Na početku se štrajk odvijao u blizini kapije preduzeća, nakon čega je generalni direktor tuženog počeo da donosi rešenja o udaljenju sa rada, a zatim i rešenja o otkazu ugovora o radu. U postupku je utvrđeno da su tužioci bili učesnici zakonito sprovedenog štrajka, o čemu su obavestili tuženog, da nisu učestvovali u blokadi kruga tuženog preduzeća, odnosno da nisu prilikom dolaska vozila sprečavali prolaz u krug fabrike, niti su učestvovali u grupi štrajkača koja je vršila blokadu kapije.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Štrajk ili prekid rada predstavlja Ustavom garantovano osnovno socijalno pravo. Prema odredbi člana 61. Ustava Republike Srbije, zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Zakon o štrajku („Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 103/12), odredbama člana 14. stav 1. propisuje da organizovanje štrajka odnosno učešće u štrajku pod uslovima utvrđenim ovim zakonom ne predstavlja povredu radne obaveze, ne može biti osnov za pokretanje postupka za utvrđivanje disciplinske i materijalne odgovornosti zaposlenog i ne može za posledicu imati prestanak radnog odnosa zaposlenog.

Za razliku od učešća u zakonitom štrajku, koje se ne može sankcionisati otkazom ugovora o radu, odredbama člana 18. stav 2. Zakona o štrajku je propisano da član štrajkačkog odbora ili učesnik u štrajku koji štrajk organizuje i vodi na način kojim se ugrožava bezbednost lica, imovine ili zdravlja ljudi ili koji sprečava zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade, odnosno onemogućava nastavak rada po okončanju štrajka ili sprečava poslodavca da koristi sredstva i raspolaže sredstvima kojima poslodavac obavlja delatnost, čini povredu radne dužnosti za koju se može izreći mera prestanka radnog odnosa. Navedeni otkazni razlog međutim podrazumeva da postoji konkretno protivpravno postupanje - individualna odgovornost zaposlenog tokom štrajka, jer učesnik štrajka koji se ponaša po pravilima ne može snositi odgovornost za nezakonito postupanje drugih učesnika.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, („Službeni glasnik RS“ br. 24/05) propisano je da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu, ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da su tužioci svojim radnjama aktivno učestvovali u sprečavanju nekog vozila da uđe u krug preduzeća odnosno da izađe iz njega, da su sprečavali radnike obezbeđenja da otvore kapiju ili usmeravali akciju ili izdavali uputstva ostalim štrajkačima, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu. Naime, samo prisustvo tužilaca na mestu okupljanja štrajkača ne može imati za posledicu prestanak radnog odnosa, niti se može raditi o zajedničkom kolektivnom umišljaju učesnika štrajka da blokiraju kapiju, zbog čega je pravilno drugostepeni sud zaključio da tuženi nije dokazao da su tužioci preduzimali nezakonite radnje u smislu pravila iz člana 18. stav 2. Zakona o štrajku.

S obzirom na navedeno, pravilno je drugostepeni sud, primenio materijalno pravo - odredbe člana 179. stav 1. tačka 3. Zakona o radu u vezi sa članom 18. stav 2. Zakona o štrajku, kada je potvrdio prvostepenu presudu i poništio kao nezakonita rešenja o otkazu ugovora o radu i tuženog obavezao da tužioce vrati na rad, u skladu sa članom 191. stav 1. Zakona o radu.

Navodima revizije kojima se ističe pogrešna primena materijalnog prava, zapravo se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 2. ZPP.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom članova 153. i 154. ZPP.

Tuženom nisu priznati troškovi za izjavljenu reviziju, jer po istoj nije uspeo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić