Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1334/22 od 19.05.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i prvotužene i potvrđena prvostepena presuda, sa rešenjem o ispravci. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilje i prvotužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja i prvotužena su blagovremeno izjavile revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Drugotužena je dala odgovor na reviziju tužilje.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. ZPP zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji prvotužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije Republike Srbije izjavljenoj protiv drugostepene presude, kao izuzetno dozvoljenoj. Naime, presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse u kojoj je raspravljeno pitanje isplate tražene naknade u odnosu na Agenciju (pasivna legitimacija, odgovornost za naknadu štete, obim naknade štete i rok zastarelosti potraživanja). Zbog toga, nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, niti pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava. Posebna revizija se ne može izjaviti zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka (u konkretnom slučaju se revizijom prvotužene ukazuje na propust drugostepenog suda da oceni navod žalbe koji se odnosio na istaknuti prigovor zastarelosti). Potvrđivanjem prvostepene odluke drugostepeni sud je očigledno prihvatio ocenu prigovora zastarelosti od strane prvostepenog suda, koja je skladu sa pravnim stanovištem Vrhovnog kasacionog suda izraženim u više odluka. Zbog toga je doneta odluka kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužene Agencije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 12.11.2010.godine, a tužilja je zahtevala isplatu iznosa od 4.600,00 evra u dinarskoj protivrednosti. Podneskom od 24.02.2022.godine smanjen je tužbeni zahtev. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 3.201,6 evra u dinarskoj protivrednosti. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000,00 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tužene Agencije nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Razmatrajući dozvoljenost izjavljene revizije tužilje protiv drugostepene odluke u delu kojim je odlučeno u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda na koje se revizijom ukazuje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP da se revizija tužilje smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjenja bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kompanija „International CG“ DP i kompanija „General export“ DP, obe u restruktuiranju ( u odnosu na koje je doneta pravnosnažna presuda), su dana 27.05.2008. godine objavile javni poziv radi prijavljivanja lica koja ostvaruju pravo na novčanu naknadu, u skladu sa Programom restruktuiranja ovih kompanija. Rešenjima Agencije za privatizaciju, pravnog prethodnika tužene Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije, br. 1572/2 od 24.12.2007. godine i br. 569/5 od 26.12.2007. godine prihvaćeni su programi restruktuiranja, čiji su sastavni deo socijalni programi. Ovim programima predviđena je isplata novčane naknade u visini od neto 200 evra za svaku punu godinu radnog staža, prema vremenu provedenom na radu u efektivnom trajanju, koju zaposleni i bivši zaposleni ostvaruju u ovim kompanijama, uključujući zavisna društva, koja su osnovana od strane istih zaključno sa 31.12.2007. godine, ukoliko su državljani Republike Srbije i uz saglasnost na isplatu ministarstva finansija. Programom je predviđeno i da se prijavljivanje za bivše zaposlene vrši u Beogradu, u periodu od 09.06.2008. godine do 31.07.2008. godine. Prema pregledu evidentiranih radnika po osnovu isplate naknade od 200 evra po godini radnog staža, za period od 09.06.2008. godine do 14.11.2008. godine evidentirana je i tužlja, pod rednim brojem 183 (u činjeničnom utvrđenju usled očigledne pogreške u pisanju pogrešno označen kao 33) sa 23 godine radnog staža. Dan ispunjenja za imovinsku celinu kompanije „International CG“ DP u restruktuiranju – Blok HH nastupio je 25.06.2008. godine, a za imovinsku celinu „Kopaonik“ 29.05.2009. godine. U skladu sa važećim programom restruktuiranja, Agencija za privatizaciju Republike Srbije obavestila je 01.06.2009. godine Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja. Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja obratilo se Ministarstvu finansija radi dobijanja saglasnosti za isplatu ove naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima u navedenim kompanijama. Ministarstvo finansija Republike Srbije je dopisom od 03.07.2009. godine obavestilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je moguće prihvatiti isplatu ove naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan u odnosu na drugotuženu Republiku Srbiju zbog nedostatka pasivne legitimacije na strani ove tužene jer nije u materijalno – pravnom odnosu sa tužiljom. Usled odsustva materijalnog-pravnog odnosa između Republike Srbije i bivših zaposlenih u projektu privatizacije, koji bi postojao da je data saglasnost Ministarstva finansija za isplatu sredstava ostvarenih prodajom imovnskih celina, a da ova isplata nije izvršena, koja materijalno-pravna pretpostavka u konkretnom slučaju nije ostvarena, pri čemu tužilja nije ni dokazala da je šteta koju trpi u uzročno-posledičnoj vezi sa radnjom ili propuštanjem organa tužene Republike Srbije, koja bi se ovoj tuženoj mogla pripisati u odgovornost u smislu odredba člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili su da nema njene obaveze da kao solidarni dužnik, sa Agencijom, naknadi tužilji štetu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova se u odnosu na drugotuženu Republiku Srbiju ne može prihvatiti kao pravilno.

Naime, pasivna legitimicija Republike Srbije proizlazi iz obaveze da vrši nadzor nad radom Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije koju je osnovala. Dobijena novčana sredstva iz postupka privatizacije nalazila su se na računu Agencije za privatizaciju.

Agencija za privatizaciju je blagovremeno obavestila nadležno ministarstvo Republike Srbije (Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja) da su se stekli uslovi za isplatu potraživanja zaposlenima i bivšim zaposlenima subjekata privatizacije (kompanija „International CG“ DP i kompanija „General export“ DP, obe u restruktuiranju), među kojima je bila i tužilja, zatraživši saglasnost da tu transakciju realizuje. Traženu saglasnost nije dobila. Naime, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja se dopisom od 09.06.2009. godine, obratilo Ministarstvu finansija kao nadležnom za davanje saglasnosti za isplatu naknade iz sredstava budžeta Republike Srbije zaposlenima i bivšim zaposlenima kompanije „International CG po osnovu programa restruktuiranja“, čiji je sastavni deo socijalni program, koji predviđa isplatu novčane naknade u visini od 200 evra za svaku punu godinu radnog staža koji zaposleni – bivši zaposleni ostvaruje u ovoj kompaniji, uključujući i zavisna društva koja su osnovana od strane ovih kompanija, nakon zaključenja transakcija za navedene imovinske celine, što je bilo praćeno i zahtevima ovih kompanija za odavanje saglasnosti za isplatu naknade iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine za sve zaposlene i bivše zaposlene. Ministarstvo finansija – Uprava za trezor – Sektor za pripremu budžeta je dopisom od 03.07.2009. godine obavestilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je moguće prihvatiti isplatu naknada iz budžeta Republike Srbije samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava opredeljenih Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije. To znači da je izostalo davanje saglasnosti iako su sredstva za isplatu bila obezbeđena na računu Agencije za privatizciju. U odsustvu saglasnosti nadležnog Ministarstva za isplatu zaposlenima i bivšim zaposlenima subjekta privatizacije naknade predviđene Programom restrukturiranja, Agencija za privatizaciju je, suprotno Uredbi o načinu i uslovima izmirenja obaveza subjekata privatizacije prema poveriocima („Službeni glasnik RS“, br.45/06 ... 60/08), umesto stvaranja uslova za ispunjenje obaveza iz Programa restrukturiranja i isplate potraživanja iz socijalnog programa radnicima, novčani kapital ostvaren prodajom imovine subjekata privatizacije oročavala kod banaka i plasirala u kupovinu državnih hartija od vrednosti, što je dovelo do docnije nemogućnosti isplate potraživanja iz socijalnog programa.

S tim u vezi prvostepeni sud je propustio da nesumnjivo razjasni da li je za uskraćivanje saglasnosti Agenciji za izmirenje dospelih potraživanja zaposlenima i bivšim zaposlenima subjekata privatizacije, iako su za to postojala sredstva na računu Agencije ostvarena prodajom imovinskih celina tih subjekata privatizacije, tužena Republika Srbija odnosno njeni organi (nadležna ministarstva) imala zakonski osnov, odnosno da li se, kada i na koji način saglasila sa raspolaganjima Agencije tim novčanim sredstvima radi izmirivanja dospelih potraživanja bivših zaposlenih u subjektima privatizacije koji su ostvarili prava na novčane neknade, a među njima i tužilja.

Zbog pogrešne ocene nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene Republike Srbije, prvostepeni sud je propustio da ispita odnosno oceni osnovanost tužbenog zahteva tužilje u odnosu na ovu tuženu sa aspekta primene odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nezavisno od činjenice što Agencija ima status samostalnog pravnog lica.

Kod navedenog nižestepeni sudovi nisu raspravili odgovornost tužene Republike Srbije vezano za isplatu tužiljinog potraživanja, odnosno za to što joj potraživanje nije izmireno, usled čega je činjenično stanje ostalo nepoptuno utvrđeno za odluku o tužbenom zahtevu u odnosu na ovu tuženu.

U ponovnom suđenju prvostepeni sud će raspraviti pitanja na koja je ukazano ovom odlukom i doneti novu i pravilnu odluku.

Iz navedenih razloga, doneta je odluka kao u trećem stavu izreke ove odluke primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić