Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova tog odgovora.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem tuženog ... od ...2010. godine, tužiocu kao zaposlenom na poslovima ..., u ... službi otkazan je ugovor o radu zbog povrede radne obaveze propisane članom 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu i člana 12. stav 3. alineja 1. i 3. Ugovora o radu – neblagovremeno, nesavesno i nemarno izvršavanje poslova na kojima zaposleni radi, zloupotreba službenog položaja i prekoračenje datog ovlašćenja, sa obrazloženjem da je tužilac pokazao izuzetno visok stepen nepoštovanja radne dužnosti i obaveza, jer nije u svom timu ispratio poštovanje odredbi zaključenog ugovora o prodaji i posluzi sa kupcem, te je omogućeno kupcu da od trenutka ugovaranja povlači robu koja ugovorom nije definisana, kao i količine robe koje drastično odudaraju od ugovorom definisanih količina, odobrene su isporuke robe u iznosima koji nisu pokriveni predviđenim garancijama bez prethodnih konsultacija sa nadređenima, što je rezultiralo omogućavanjem prezaduženja kupca i puštanjem novih količina robe, a roba je bila isporučivana kupcu u periodu dok je bio u privremenoj blokadi, te je uočavanjem svih ovih problema, uprkos činjenici da obavlja odgovorne poslove supervizora tužilac propustio da upozori svoje pretpostavljene na predmetnu situaciju, već je dodatno nastavio sa odobravanjem isporuka robe. Dalje je utvrđeno da je isti tekst sadržan i u upozorenju od 03.11.2010. godine, kojim je tuženi upozorio tužioca da je učinio navedene povrede radnih obaveza i da je u pitanju kupac „BB“ DOO Beograd. Opis povreda je naveden u izjavi direktora Sektora prodaje VV od 03.11.2010. godine koja čini prilog i sastavni deo upozorenja. Tužilac je dao odgovor na upozorenje 10.11.2010. godine, navodeći da je kupac „BB“ DOO zaključio ugovor 26.08.2010. godine sa tuženim za espreso kafu, te da je za navedenog kupca bio odgovoran do 11.10.2010. godine, kada je isti zaključio novi ugovor „Posebni uslovi prodaje i isporuke robe“ i prešao u distributere, za koje je nadležan drugi ... GG. Na početku saradnje kupac je potpisao četiri menice što je bilo dovoljno pokriće za robu koju je kupovao, a nakon potpisivanja novog ugovora više nije bio nadležan da prati njegova dugovanja niti da o tome obaveštava pretpostavljenog, niti je potpisao odobrenja za isporuku robe navedenom kupcu, a isti je bio u valuti u tom periodu te je roba mogla nesmetano da mu se isporučuje. Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 01.02.2006. godine do 30.11.2010. godine na radnim mestima ... na terenu i u relevantnom periodu koji je u vezi sa predmetnom spora na radnom mestu „...“ te je bio pretpostavljeni ... na terenu DD koji je pronašao kupca Preduzeće „BB“ DOO i predložio da tuženi sa istim zaključi ugovor o prodaji i posluzi od 26.08.2010. godine što je i učinjeno. Ugovor je pretpostavljao saradnju u trajanju od dve godine i podrazumevao je kupovinu od strane kupca definisanih proizvoda po vrsti i količini od tuženog, a naručene količine robe od strane kupca je odobravao DD, a solventnost je kontrolisao tužilac ili je u odsustvu DD bio nadležan za ovog kupca u smislu odobravanja isporuke naručenih količina robe. U osporenom rešenju i u upozorenju nisu navedeni datumi izvršenja povreda koje su tužiocu stavljene na teret.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, nalazeći da je osporeno rešenje zakonito, pa tužilac nema pravo na vraćanje na rad. Sud nije vezan pravnom kvalifikacijom povrede radne obaveze date od strane poslodavca u otkaznom rešenju, već se radnje i propuštanja zaposlenog mogu podvesti pod bilo koju povredu radne obaveze predviđenu ugovorom o radu ili opštim aktom poslodavca zbog kojih bi se zaposlenom mogao otkazati ugovor o radu, pa se po stanovištu prvostepenog suda radnje i propuštanja koja su tužiocu stavljeni na teret mogu podvesti pod otkazni razlozi predviđen članom 12. Ugovora o radu i to: zanemarivanje radnih obaveza i nemarnost koji rezultiraju gubitkom ili štetom na imovini poslodavca i trećih lica (tačka 11.), ponašanje koje može oštetiti imovinu zaposlenih ili kompanije (tačka 15.) i ako svojim ponašanjem poslodavcu pričini materijalnu ili nematerijalnu štetu u većem obimu (tačka 31.), a što predstavlja opravdani otkazni razlog u smislu člana 179. stav 1. tačka 2. tada važećeg Zakona o radu. Pored toga po nalaženju prvostepenog suda, opis povreda sa vremenskim opredeljenjem istih detaljno je obrazložen u izjavi direktora Sektora ... VV od 03.11.2020. godine, koja čini prilog i sastavni deo upozorenja.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito jer rešenje i upozorenje ne sadrže vreme kada su radnje, odnosno propuštanja učinjena, pri čemu se dopis direktora Sektora koji je upućen Službi za razvoj ljudskih resursa 03.11.2010. godine, kao interni akt ne može smatrati sastavnim delom upozorenja i obrazloženja osporenog rešenja. Navedeno ima značaja za primenu zakonom propisanog roka iz člana 184. stav 1. Zakona o radu, u kome poslodavac može zaposlenom dati otkaz ugovora o radu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. tog zakona. Zato je preinačenjem prvostepene presude, osporeno rešenje poništeno kao nezakonito i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Ocena zakonitosti rešenja kojim je zaposlenom otkazan ugovor o radu, pored utvrđivanja postojanja zakonom propisanog osnova i istinitosti činjenica na kojima je zasnovan otkazni razlog, zahteva i ocenu zakonitosti postupka u kome je ugovor o radu otkazan. Prema odredbi člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi, između ostalog i na njegovo ponašanje i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Pre otkaza ugovora o radu iz ovog razloga, poslodavac je prema odredbi člana 180. stav 1. istog Zakona, dužan da pisanim putem upozori zaposlenog na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana da se o tome izjasni.

Pisano upozorenje je deo procedure otkaza ugovora o radu, kako u smislu navedene zakonske odredbe, tako i odredbe člana 7. ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada br. 158, koja se na osnovu odredbe člana 1. Zakona o radu, primenjuje i na sve zaposlene u Republici Srbiji. Zaposleni se na upozorenje može, ali i ne mora izjasniti ali za zakonitost rešenja o otkazu neopohodno je da poslodavac zaposlenom omogući pravo na odbranu. To čini dostavljanjem upozorenja propisane sadržine i ostavljanjem roka za izjašnjenje, pri čemu pravilno dato upozorenje utiče i na zakonitost rešenja o otkazu jer se otakaz ugovora o radu može dati samo iz onih razloga koji su navedeni u upozorenju. Po članu 180. stav 2. Zakona o radu, poslodavac je dužan da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Upozorenje, kao i rešenje o otkazu mora doneti i potpisati ovlašćeno lice kome je dato ovlašćenje za odlučivanje o pravima i obavezama zaposlenih. Upozorenje o postojanju razloga za otkaz se može iskoristiti u okviru roka zastarelosti iz člana 184. Zakona o radu. Ugovor o radu se otkazuje rešenjem, u pismenom obliku i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (član 185. stav 1.).

Sledom navedenog, kada osporeno rešenje i upozorenje ne sadrže vreme kada su radnje odnosno propuštanja koja su tužiocu stavljena na teret učinjeni, pravilno je stanovište drugostepenog suda da se ovi nedostaci ne mogu otkloniti sadržinom dopisa direktora Sektora od 03.11.2010. godine, navodima da isti predstavlja sastavni deo upozorenja. Izreka rešenja ne mora da sadrži vreme, mesto i način izvršenja povrede radne obaveze, već je dovoljno da se navedeno može prepoznati u obrazloženju rešenja. S obzirom da se otkaz ugovora o radu može dati samo iz onih razloga koji su navedeni u upozorenju, to se sadržina pisanog upozorenja može smatrati sastavnim delom obrazloženja rešenja o otkazu ugovora o radu, pa poslodavac ne mora detaljno obrazlagati rešenje o otkazu ugovora o radu, ako pismeno upozorenje sadrži precizne i jasne razloge iz kojih se može zaključiti da li su ispunjeni zakonom ili ugovorom predviđeni uslovi za otkaz ugovora o radu. Dakle, navedeni bitni elementi mogu izostati u obrazloženju rešenja, samo ukoliko su sadržani u upozorenju u kome su detaljno navedene povrede radnih obaveza i period u kom su izvršene. Zato suprotno navodima revizije, sadržina dopisa direktora sektora ne može zameniti sadržinu upozorenja, propisanu imperativnom odredbom člana 180. Zakona o radu, pa su kao neosnovani ocenjeni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić