Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 692/22 od 09.03.2022. godine, prvim stavom izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 11//20 od 23.09.2021. godine u prvom i drugom stavu izreke tako što je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće minimalne isplaćene zarade za period od 01.12.2017. godine do 01.01.2020. godine isplati iznos od 40.450,27 dinara sa pojedinačno označenim mesečnim iznosima i zakonskom zateznom kamatom od njihove dospelosti poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do isplate. Drugim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženog da tužiocu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 br. 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine za period od 01.12.2017. godine do 01.01.2020. godine isplati tužiocu isplati iznos od 24.046,15 dinara sa pojedinačno označenim iznosima i zakonskom zateznom kamatom od njihove dospelosti od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate. Trećim stavom izreke prvostepena presuda je ukunuta u trećem i četvrtom stavu izreke i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv prvog i drugog stava izreke pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju s pozivom na odredbu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih članom 408. ZPP i ocenio da je tužiočeva revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu kod tuženog bio u radnom odnosu na radnom mestu izvršioca za poslove ... u zvanju višeg referenta. Počev od 01.02.2010. godine tužilac je na to radno mesto bio raspoređen rešenjem tuženog broj .. od 09.02.2010. godine. Navedenim rešenjem tužiocu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,85. Obračun zarade tuženi je vršio prema navedenom rešenju. Tako utvrđena zarada po osnovu radnog angažovanja zaposlenih na Kosovu i Metohiji, Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine uvećana je za 50%. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke, tražena razlika za period od 01.12.2017. godine do 01.01.2020. godine na ime razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade utvrđena je u iznosu od 40.450,27 dinara, a razlika između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema navedenom Zaključku Vlade Republike Srbije utvrđena je u visini od 24.046,15 dinara.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da je tuženom zarada isplaćena u manjem iznosu u odnosu na pripadajuću minimalnu zaradu uvećanu za „kosovski dodatak“ od 50% na mesečnom nivou. Visina neisplaćene razlike utvrđena nalazom sudskog veštaka nije osporena od strane tužene, pa je prvostepeni sud tužbeni zahtev u celosti usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo stanovište prvostepenog suda. Drugostepeni sud smatra da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, čime mu je zarada isplaćena u iznosu većem od minimalne zarade. Saglasno izloženom, drugostepeni sud je ocenio da tužilac neosnovno potražuje utuženu razliku.

Vrhovni kasacioni sud nije prihvatio ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer je ocenio da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Shodno Zakonu o platama službenika i nameštenika u organima Autonomne pokrajine i lokalne uprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19), saglasno članu 5. stav 2, tužilac ima pravo na isplatu minimalne zarade. Prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 br. 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonu o budžetu Republike Srbije tužiocu pripada pravo na uvećanje pripadajuće zarade u visini od 50% mesečno. Prema nalazu sudskog veštaka isplaćena zarada tužiocu je obračunata u manjem iznosu od minimalne zarade i tako utvrđeni iznos uvećan je za 50% mesečno, što nije saglasno navedenim propisima. Tužilac je imao pravo na isplatu minimalne zarade i na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Ukupno isplaćena zarada tužiocu u spornom periodu manja je od iznosa koji se dobija obračunom i primenom minimalne zarade uz uvećanje iste za 50% mesečno, saglasno čemu je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, drugostepena presuda je preinačena u skladu sa datom pravnom argumentacijom.

Kako je trećim stavom izreke pobijane presude prvostepena presuda delimično ukinuta u odnosu na tužbeni zahtev za isplatu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i za troškove parničnog postupka, o troškovima revizijskog postupka nije odlučivano, jer odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora među strankama.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić