Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2589/21 od 11.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke, pa je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se, kao nezakonito poništi rešenje tužene kojim je tužilji otkazan ugovor o radu broj ../2019 od 22.05.2019. godine sa pripadajućim aneksima, da se utvrdi da je radni odnos tužilje kod tužene zasnovan ugovorom o radu br. ../2016 od 10.05.2016. godine preobražen u radni odnos na neodređeno vreme počev od 23.05.2019. godine i da je tužilja zasnovala radni odnos kod tužene na neodređeno vreme počev od 23.05.2019. godine, kao i da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, pa je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužilje za nkanadu troškova parničnog postupka koje je pred prvostepenim sudom imala u iznosu od 69.000,00 dinara, sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS 72/11...10/23), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji posebno ukazuje, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene bilo koje odredbe Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je po više sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme zbog povećanog obima posla, bila u radnom odnosu kod tužene na poslovima ..., bez prekida, u periodu od 20.11.2013. godine do 19.08.2016. godine. Aneksom broj 1/2016 ugovora o radu tužilji je, počev od 20.08.2016. godine, produžen radni odnos na neodređeno vreme za vreme trudnoće do otvaranja porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta. Aneskom broj 1/2107 ugovora o radu tužilji je počev od 08.08.2017. godine produžen radni odnos na određeno vreme za vreme trudnoće, do isteka korišćenja prava na odsustvo sa rada radi porodiljskog odsustva i nege deteta. Nakon toga, tužilji je rešenjem tužene od 22.05.2019. godine otkazan ugovor o radu sa navedenim datumom zbog isteka roka na koji je zasnovan.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je, primenom odredbe člana 37. Zakona o radu, ocenio da je tužilja u kontinuitetu, bez prekida, počev od 20.11.2013. godoine do 22.05.2019. godine bila u radnom odnosu kod tužene na određeno vreme, na istom radnom mestu, pa kako je radila kod tužene na istim poslovima pet godina, šest meseci i dva dana, ispunjeni su uslovi za preobražaj radnog odnosa, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev i odlučeno kao u izreci prvostepene presude.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu smatrajući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, jer nije primenio odredbe Zakona o budžetskom sistemu koje su pravno obavezujuće za tuženu, kao korisnika javnih sredstava.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju je dao dovoljno razloga koji u svemu prihvata i Vrhovni sud. Imajući u vidu odredbe člana 27e Zakona o budžetskom sistemu i člana 105. istog Zakona („Službeni glasnik RS“ 108/23 sa izmenama i dopunama) koji je bio u primeni u spornom periodu, utvrđena je zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava. Tužena spada u korisnike javnih sredstava, zbog čega se, u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe o prerastanju radnog odnosa zasnovanog na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme iz člana 37. Zakona o radu. Naime, navedene odredbe Zakona o radu su suprotne navedenim odredbama Zakona o budžetskom sistemu, zbog čega je tužbeni zahtev za utvrđenje preobražaja, zasnivanje radnog odnosa kod tužene na neodređeno vreme i poništaj rešenja tužene kojim je tužilji otkazan ugovor o radu pravilno odbijen, kao neosnovan.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi revizije kojima se ukazuje da u prvostepenom postupku tužena nije ukazivala na primenu Zakona o budžetskom sistemu, a to nije učinjeno ni u žalbi. Sud vodi računa o primeni materijalnog prava, zbog čega ukazivanje parničnih stranaka na pogrešne zakonske odredbe ne znači da sud nije dužan da, u svakom konkretnom slučaju, primeni zakonske odredbe koje odgovaraju činjeničnopravnoj situaciji u tom slučaju. Drugostepeni sud vodi računa o pravilnoj primeni materijalnog prava po službenoj dužnosti (član 386. stav 3. ZPP), pa činjenica da ni u žalbi tužena nije ukazivala na primenu Zakona o budžetskom sistemu, koji se primenjuje u spornoj situaciji, ne utiče na drugačiju odluku.

Takođe, neosnovano se u reviziji ukazuje da je tužilja zasnovala radni odnos pre stupanja na snagu Zakona o budžetskom sisitemu, te da nema mesta primeni ovog zakona u konkretnom slučaju. Zakon o radu i odredbe o preobražaju radnog odnosa se mogu primeniti samo u slučaju da su se uslovi za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme stekli pre donošenja i početka primene navedenog Zakona o budžetskom sistemu, a zaposleni nastavi da radi i nakon donošenja ovog Zakona. U konkretnoj situaciji tužena je zasnovala radni odnos na određeno vreme kod tužene 20.11.2013. godine, a Zakon o budžetskom sistemu (član 27e) je počeo da se primenjuje od 01.01.2014. godine, pa se do tada nisu stekli uslovi za preobražaj radnog odnosa tužilje sa određenog na neodređeno vreme, u smislu člana 37. Zakona o radu.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, a troškovi sastava odgovora na reviziju nisu bili nužni za donošenje odluke o reviziji, zbog čega parnične stranke nemaju pravo na troškove revizijskog postupka koje su tražile i opredelile, a u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković